Пише: Јасна Ивановић
У Црној Гори буја нарочито поимање женске самобитности, на које је савремена Црногорка накалемила онај магични израз (не и цијело значење) што сва врата отвара – феминизам.
Поћи ћемо од једног фактичког кључа, да објаснимо темељну симболику ове премисе: кључ бачен у море, о којем ће говорити глумица Мирјана Коџић у Николићевим ,,Бештијама“. Кључ за жељезни опасач предаје јој муж са самртног одра, да буде чувар њене неокаљаности након мужевљеве сахране. Сјећате се – над грешном Весном Пећанац, прије но јој хорда жена у цркви распори нарасли трбух, одсудну моралну придику држе Мирјана Коџић и њен жељезни опасач с бестраганим у море кључем.
Филмска сцена нам се гротескно пројављује док гледамо парче неокомитског скупа, недавно одржаног у Брчелима. Главна Глумица, у стаменој паралели с микрофонским сталком, отпочиње говор набрајајући мушке сроднике који откривају окупљенима чеговић(-ева/ка) је. Сестрична Темпова, снаха Љубова, шћер Јовова… Око ње лелуја прљавобијела хаљина на копчање до испод кољена и он – комитскозелени опасач са златном копчом у облику актуелне мапе Црне Горе. До краја недугог говора истаћи ће се тек још једно ,,Видимо се, па нек кошта кол’ко кошта!“, но крешендо је давно почео да пада, одмах иза потоње набројаног рођака. Праведно јест! Шта ту има додати на себе говорник, након борбеног опасача и громке генетике.
Не можемо знати поуздано, или можемо но то није предмет ове поетизације, да ли је ријеч о шћери или сестричини покојне сестре Светозара Вукмановића Темпа, због које никад нећемо до краја прочитати његове мемоаре. Одустали смо на оном мјесту гдје описује изгнанство своје сестре Милице, која је грешно занијела с комшијом, те потом била одбачена од фамилије, да скапа ,,тихо, онако како је и живјела“. Отворило се као став тада – поднијећемо још бескрај дубоко боних жена у филмовима Живка Николића, но нећемо сурову интелектуализацију животних околности С. В. Темпа у његовим мемоарима. Брат Лука, свештеник Лука, мученик Лука Вукмановић…неизоставни је дио тада формираног става. Сродство са њим наша Главна Глумица ипак је изоставила да помене.
Ке нова од доба кад су живјели поменути покојници, илити шта је отамо на ново доба накалемљено? Потражићемо инспирацију за одговор опет у пројави наше Главне Глумице. Снаха проф. Љуба Мијача. Ордење, именовања и друге професорове почасти неће стати овдје, иако стоје, кано клисурине, у бројним посмртним панегирицима, од којих један потписује и Душко Марковић. Сјећате се – то је онај оснивач посве нове партије с европским предзнаком, но нас сада занима једна мало старија нова странка. Гугламо једну специфичну прилику – предавање проф. Љуба Мијача о антифашизму на знаменитом скупу подмлатка Позитивне. И ова партија је покојна, но послужила је њена лешина, ох и служи, као бриљантна клема за преспајање два доба, комунистичког и неокомитског. Зрно несаломивог, генетски преносивог духа црвене буржоазије умјесто идеолошког упоришта, мало младих и способних потомака огрнутих грађанштином и ето га – антифашизам с Темуа. Брука неопјевана и смрадни Франкенштајн голооточких мучитеља. Шта ће фалити тако зготовљеној матрици? Намеће се само, магични кључ који сва врата отвара, ултимативна одбрана (мало)грађанштине – феминизам.
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
И ту је спремна сцена за нашу Главну Глумицу. Не спомињемо њено лично име иако га је она тога дана на скупу, ето, споменула. Оно је, што’но веле, познато редакцији, но не бисмо тачно знали шта с њим. Рођена тад и тад. Шћер, снаха, сестрична, чо’ек-жена… Архаизми које је савременост замијенила не мање интимним – брат. Знате оно, као што се уријечило, да има жена које су браћа а само је Весна Братић. (С правом ћете претпоставити да се у потоњем примјеру не ради о неокомитским круговима, али и признати, с руком на срцу, да с неокомитским ипак имају сличности, ако не по чему другом, а оно тек по префиксу нео.)
Феминизам на неокомитски начин. Анти накалемљено на фашизам. Стршеће коло изама без суштаства, или чак без намјере да се повежу логиком и првотним племенитим идејама.
Женски хајкачи који су ономад, очишћења ради, у цркви распорили трудну грешницу Весну Пећанац, учинили су то ,,…сами, не треба нам поп!“ Ондашње кључарке нашега поштења изродиле су данашње жене-браћу, закључану у прљавобијеле хаљине с опасачем, што у првим редовима скупова ,,противу фашизма“ скривају сјетне снове о кључу на дну мора и понеког неподобног рођака. И овог пута ће саме, не треба им поп(!) и штавише – у Брчеле му ,,неће дат“! Не можемо изрећи наглас, или можемо но то није предмет ове поетизације, на чији су се ,,трбух“ намјериле, но знамо ово – из њега би, као ономад у Николићевој цркви, бијело перје голубије изашло, још једном у Црној Гори распорен Бог.
