Piše: Borislav Pekić
Odmor od istorije XXXIX deo
Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić
Siva boja razuma
Gđa. Izola Ver Keri 1958. nožem ranjava Rev. Martina Lutera Kinga, crnca i vođu američkog antisegregacionizma. Proglasava se neuračunljivom, na sud ne izvodi, i na neodređeno vreme zatvara u ludnicu. Prirodno, zar ne? Zar crnkinja zdrave pameti — a Gđa. Keri je crnkinja — može napasti čoveka koji se bori za njena prava?
Ona to ne može. Ona mora da ga obožava. Pošto ga, očevidno, ne obožava, luda je. Na njenom mestu, belac bi bio suden kao uračunljiv, jer je, takođe, jasno da, ako je pri pameti, belac ne može želeti zajednicu sa crncima. Da je ranila nekog belog segregacionistu, suđena bi bila i Gđa. Keri. I to bi se smatralo sasvim u granicama zdravog razuma. Vladajuće mišljenje u Americi drži, izgleda, da svi crni moraju biti za integraciju s belima — ko, normalan, ne bi hteo da bude privilegovan? — a ako se izuzetak i nađe, taj mora biti s one strane uma.
Uopšte se ne pretpostavlja da je Gđa. Keri protiv integracije mogla biti iz racionalnih razloga, da je, poput Crnih Muslimana, mogla smatrati kako samo potpuno i definitivno odvajanje od bele zajednice njenoj može doneti stvarnu nezavisnost, građanska prava i samopoštovanje.
(Kriminalan čin, naravno, nije sporan. Sporna je dijagnoza na osnovu rasističke predrasude da svako mora žudeti za društvom belaca.) Zar samo bolest daje pravo crncima na odbijanje bele civilizacije? Medicinskom dijagnozom, zloupotrebom psihijatrije, Gđa. Keri je oduzeto pravo izbora. I što je najgore, učinjeno je to podsvesno i spontano. Beli je mozak automatski jedan akt, nespojiv sa idejom o njegovoj supremaciji, definisao kao — sumanut.
Veliki američki pesnik Ezra Paund (Ezra Veston Lumis Paund (1885 – 1972) američki pesnik i kritičar i glavna ličnost u modernističkom pravcu u poeziji. Pomogao je u otkrivanju Eliota, Džejms Džojsa i Hemingveja. (Prim. prir.) proveo je rat u drzanju proosovinskih govora iz Rima. 1945. je uhapšen, u S.A.D. odveden, nakon sporazuma Vlade, Suda, Tužbe i Odbrane, odlukom porote, koja je većala tri minut a, proglašen ludim, i u toku trinaest narednih godina držan u azilu za umobolne. Amerikanci su, naime, smatrali da nijedan normalan Amerikanac ne može biti fašist.
(Da li je Paund izdajnik, to je mogla biti samo stvar suda, do kojeg nikad nije došlo. Jer, zaboga, u humanom društvu ludaci se leče, a ne sude.) Činjenica da je prilično pametnih ljudi inkliniralo fašizmu — V.R. Hoerst, Koktoj, Selin, Špengler, Marineti itd. — nikog nije zbunjivala. Sem Hoersta, niko nije bio Amerikanac. (Hoerst je bio, ali je bio i moćan.)
Budući da Amerikanci sebe smatraju najzdravijim ljudima na svetu, i njihova demokratija mora biti najzdraviji mogući poredak, pa svako ko to ne vidi, ako je Amerilcanac, mora biti lud. (Ostali mogu biti zločinci i kao takvi vešani.) Tako je Paund od normalnog fašiste postao nenormalan pesnik. Pitam se sada, uz sav respekt prema kolektivnoj samodopadljivosti jedne nacije, zašto je ubijen Musolini? Ako je Paund, koji je samo branio fašizam, proglašen manijakom, zašto je ubijen Musolini koji ga je sprovodio? Taj je svakako morao biti luđi od Paunda?
Posthumni psihijatrijski pregledi, u najboljem slučaju, na samu granicu uma, redovnije daleko van njega, stavljaju gotovo sve izuzetne istorijske ličnosti, čak i one praistorijske kao što je Job. Visoko na ludačkim listama kotiraju se pacijenti od Hrista do Hitlera, od Leonarda do Dostojevskog, od prvog do poslednjeg kršioca važeće socijalne, etičke ili političke norme.
Spustimo li se običnim ljudima, na zemlju, tu nas čeka izvesni Overstrit s upozorenjem: »Čovek može biti nezadovoljan rasnom nejednakošću, stanjem u kome je izgradnja opštinskih kuća, radničkim unijama itd… Takvi ljudi mogu izgledati normalni, jer su kadri obavljati svoje poslove i održavati svoj društveni status, ali su oni, mi to sad uviđamo, već poprilično odmakli na putu u neko mentalno oboljenje…« (Ja, lično, na tom putu, bar za sada, »u viđam« jedino — gospodina Overstrita.)
Dobro su poznati zvanični pokušaji da se borci za građanska prava na Jugu i demonstranti protiv rata u Vijetnamu, proglase opsesivno-autoritativnim ličnostima, čiji su duševni poremećaji proistekli iz neapsolviranog Edipovog kompleksa.
Rašireno je uverenje da su savremeni građanski teroristi reaktivirani ludaci.
Pseudolegalna psihijatrija beleži sve nove uspehe od Argentine i Čilea na zapadu, do Rusije na istoku. Rusija čak ima i izvesne tradicije. Pod Aleksandrom I, kadet Žukov se proglašava sumanutim zbog pisanja stihova o slobodi. Nikola I istu dijagnozu postavlja za Ljermontova. Na Filosofska pisma Čadajeva, Vlada odgovara odlukom, kojom mu se: »…uzimajući u obzir rđavo stanje nesrećne osobe, u očinskoj brizi za podanike, zabranjuje napuštanje kuće i određuje medicinska nega.«
Nirnberške presude proglasile su eutanaziju duševnih bolesnika zločinom protiv čovečanstva. A Nemci nisu gasom ubijali zdrave ljude. Zdravi su ubijani po drugoj liniji.
U međuvremenu, psihijatrija je znatno napredovala, a sa njom i krug pacijenata
1953. visoki partijski funkcioner Moskve Sergej Pisarev 18 meseci provodi na posmatranju, pošto je izrazio sumnju u postojanje tzv. Lekarske zavere.
Nad devetnaestogodišnjom studentkinjom Jofe, masovnim drogiranjem, vrši se »hemijska lobotomija«, posle koje ova zaista silazi s uma.
Pojavljuje se Vladimir Bukovski koji je trećinu života proveo izmedu zatvora i ludnice.
Filolog Gluzman provodi tako četrnaest godina.
Zore Medvjedev se proglašava »razdvojenom ličnošću«, jer se istovremeno bavi biologijom i poezijom.
Disident, bivši general Crvene armije Grigorenko ima sličnu kliničku istoriju. Jedna lekarska komisija u Taškentu proglašava ga uračunljivim. Izveštaj 59/S Serbskog Instituta za Forenzičnu Psihijatriju u Moskvi odbacuje nalaz sa motivacijom: » … da se patološke promene u Grigorenkovoj psihi ne mogu otkriti u uslovima vanbolničkog pregleda, zbog njegovog sasvim sređenog ponašanja u spoljnim uslovima, formalno koherentnog izražavanja i dobre memorije, što sve karakteriše patološki razvoj ličnosti.« (Podvukao B. P., u nedoumici ko je tu stvarno skrenuo.)
Disidentu, fizičaru Pljušču lekar ljubazno objašnjava njegovo ludilo: »Pošto se ne možete adaptirati na situaciju, nego izlažete teškoćama i sebe i porodicu, vi ne možete biti normalni.« Kad se ovaj poziva na Lenjina i boljševike, lekar promtno unapređuje dijagnozu — proglašava ga grandomanom koji se poredi sa Lenjinom.
U slučaju pesnikinje Natalije Gorbanjevske, medicina zapada, bar do pola puta, ruku pruža medicini istoka. Rus dr Lunc smatra da n o rmalno funkcionisanje pesnikinje nije nikakav dokaz zdravlja, po sredi je diskretan oblik šizofrenije, čija je društvena opasnost veća, ukoliko je ona manje uočljiva. Britanac dr Sidni Kraun se ne slaže. Dijagnoza je preterana. O šizofreniji govora nema. Reč je o neurozi koja se leči ambulantno, sredstvima za umirenje i psihoterapijom. (Legitimno je pitanje sada koga treba lečiti — jer je dr Lunc, očigledno, van svake pomoći — Gorbanjevsku ili dr Krauna? Paru dajem na Krauna. Ali ne u ludnici, naravno. Ambulantno, kod kuće.)
Pomenuti dr Lunc nije tek praktičar. On je i teoretičar. Njegov je naročit doprinos psihijatriji tvrdnja da svaki ilegalan akt, već po tome što je ilegalan, zahteva psihijatrijsku analizu, jer u uslovima socijalizma za njim nema zdrave potrebe. U kapitalizmu socijalna disharmonija rađa kriminal. Pošto nje u socijalizmu nema, kriminal potiče jedino iz »personalne disharmonije«.
Miloš Crnjanski: Kad su pisci bili diplomate između dva svetska rata
U takvoj šemi stvari svaki nonkomformizam postaje prima facie dokaz mentalnog oboljenja. Svaki predlog za reformu društva postaje »paranoidna reformistička samoobmana«, razmišljanje — »metafizička intoksikacija«, sklonost samoposmatranju — »diskretna šizofrenična povučenost«, traganje za nekim istinama »perzistentna manija«, žalbe na proganjanje — »paranoja«. „Heterodoksija postaje medicinski problem, a razvoj samostalnog mišljenja — patološki proces“ čak i ako uobražavate da ste progonjeni, a ubeđuju vas da niste — u zatvoru.
A kada tako stoje stvari, kada politički faktori determiniraju medicinske kriterijume, kad se, tim putem, dolazi do definicije po kojoj je mentalno zdrava osoba samo ona koja se miri s poretkom stvari, a bolesna svaka koja mu se opire, nije čudno što se javlja antipsihijatrijska škola koja uči… »da je suština psihijatrije u represiji revolucionarne podsvesti u ime države i da je njena istorija, istorija metoda kojima društvo slama psihološki otpor protiv vladajućih uslova života.«
Pravila Svetske psihijatrijske organizacije u paragrafu 7. naglašava:
»… Psihijatar ne sme uzimati učešća u prisilnom tretmanu tamo gde mentalni poremećaj nije bezuslovno ustanovljen…«
Jedini je problem u tome kako postići da se ne ustanovi?
Izvor: borislavpekic.com
