Пише: Елис Бекташ
Премда се данас користи углавном као медицински израз или као погрда и увреда, идиот је изворно политички појам којим се у античкој Хелади означавао грађанин без јавних обавеза и невичан јавним пословима, односно грађанин без интересовања за јавне послове и учешће у њима.
Од хеленских времена свијет се драматично мијењао клатећи се на балконској огради између Радована и Вилотића и крећући се час напријед час назад. Тамо гдје би идиоти по својој вољи и по свом избору превладали и тако препустили друштво самовољи појединаца или малобројне олигархије, често би се дешавало да потомци својевољних идиота постану идиоти по закону нужности, јер су им родитељи у насљеђе оставили друштво у ком је идеја јавног добра изједначена за владаревом идејом личног добра, које је владар спреман бранити жешће него њихови родитељи што су били спремни бранити добро за све.
Са метаморфозама свијета, које су каткад биле комичне али најчешће трагичне и никад онакве какве су жуђене, мијењао се и садржај појма идиота па тако данас постоји феномен парадоксалног политичког идиота. То је идиот који, за разлику од свог античког претходника, показује интерес за јавне послове, понекад чак и на изборе излази, али је и даље идиот јер он не схваћа саму идеју јавног добра, па самим тим ни јавних послова.
Учешће тог новог типа идиота у питањима за која он вјерује да су јавно добро, своди се на прдоклачење по друштвеним мрежама о темама које су болно небитне за сам живот и које значај имају искључиво као повоци на којима господари изводе своје радне животиње напоље. Као ни онај антички, тако ни овај данашњи идиот не умије да мисли, али он не пристаје да се повинује тој чињеници. Напротив, он дубоко и непоколебљиво вјерује у властиту способност мишљења, не схватајући да је то прости збир напабирчених парола и флоскула, неповезаних и често нетачних података, а све је то прекривено глазуром од емоције, час трибално запјењене а час елитистички надмене.
Зато данашњи идиот не учествује у дискусијама о уређивању и одржавању канализационе мреже, о регулисању отпадних депонија, о стању саобраћајне инфраструктуре… Умјесто тога, он је у стању до у бесконачност учествовати у суманутим расправама о давним владарима и давним биткама, са страшћу која свједочи да ти лешеви из прошлости још њиме владају и да су те давно завршене битке, чији исход више не може бити промијењен, за њега догађаји који се тек требају одиграти. Тако тај идиот своје потомке осуђује да у његовим говнима и у његовом смећу са зебњом ишчекују почетак битака његових давних предака.
За данашњег политичког идиота јавни послови се остварују у простору историје и литературе па се он, умјесто борбе за јавно добро, грчевито бори за реинтерпретацију историје и литературе или се једнако грчевито бори да спријечи њихову реинтерпретацију, не разумијевајући да тиме ништа не добива осим симболичке сатисфакције. И још више гована и смећа око себе. Он ће у историји и литератури пронаћи свако могуће оправдање за корупцију и поганлук владајућих елита. Зато је он идеалнотипски поданик, онтолошко служинче каквог власт, по својој најдубљој природи, прижељкује и радује му се.
Посебна врста данашњег парадоксалног политичког идиота онај је идиот који је успио, кроз накарадни и бирократизовани псеудодемократски механизам, дочепати се позиције моћи и постати власт, дакле постати одговоран за вођење јавних послова, а не само за учешће у њима. Проблем је, међутим, у томе што ни тај идиот не разумијева појам јавног добра, па самим тим ни јавних послова, већ њима манипулише како би увећао властито добро и како би просперитетно и берићетно обављао приватне послове. Највећа концентрација тог субваријетета политичког идиота обитава у дејтонској Босни и Херцеговини.
Док Милорад Додик егзалтирано напрђује о величанственој историји и о бљештавим обећањима будућности, за то вријеме из године у годину, дакле под његовом владавином, на херцеговачким путевима гине све више и више људи, а све већи број младих у потрагу за егзистенцијом одлази у оближњи Дубровник или у удаљеније крајеве свијета. Ако је негдје и дошло до изненађујућег, па макар и најскромнијег, помака у простору јавног добра, то се збило само тамо гдје су се случајно и срећно поклопили јавни и Додиков лични интерес. Тамо гдје нема његовог личног интереса, тамо нема ни било каквог напретка за друштво.
Бакир Изетбеговић и његов насљедник на варљивом и смјењивом трону првог у Бошњака, Елмедин Конаковић, годинама клепећу о Босни и Херцеговини у њеним повијесним границама и прежвакавају неугодно изанђале флоскуле ратне пропаганде деведесетих, а за то вријеме живот на оних неколико процената те земље које политички контролишу постаје све хаотичнији и извор све дубље друштвене фрустрације и све дубљег друштвеног безнађа. Као и Додику, и њима се бављење јавним пословима свело на узимање процента у корпоративним трансакцијама.
Са толиком количином идиота у бирачком тијелу и у тијелима власти, једино што би било и разумно и могуће учинити јесте промијенити име те државе у – Идиотија. Са два идиотска ентитета и три идиотска народа, скупа са осталим идиотима. А ако ме питаш, читаоче, како промијенити такво отужно стање, одмах ћу ти одговорити да је то посве лако учинити, премда лакоћа не гарантује и брзину у постизању резултата. Преузми ствар у своје руке, ослободи се страха и почни са тјерањем оног идиота што га ујутро угледаш у зрцалу, кад одеш на умивање.
