Пише: Влада Живановић
Елитни туризам још увек није стигао у Црну Гору, а кад ће – не зна се. Елитне цене за нископлатежне туристе све више заузимају и оно мало морске обале, а најпопуларнији натпис у XXI веку у Црној Гори је и даље: приватна плажа.
Иако је још прва „послеђукановићевска влада“ на челу са премијером Здравком Кривокапићем пре пет година обећала да ће црногорску обалу вратити народу и туристима, на једном од најлепших комада јужног Јадрана као да је у току супротан процес.
Црногорски парадокс
Парадокс је да је некадашње синдикално летовалиште Чањ по ценама елитнија дестинација од чувеног Светог Стефана. Свађа државе и приватног инвеститора довела је до тога да Свети Стефан туристима своје две плаже нуди потпуно бесплатно, да забоду сунцобран бесплатно где год желе (што није било могуће чак ни у време Југославије), док хотел у коме је некада гостовао светски џет сет, од Бобија Фишера, до Тине Тарнер и Елтона Џона, сада затворен сакупља прашину и лагано пропада.
За то време у Чању је 90 одсто плаже покривено сунцобранима који се наплаћују. Нема везе што је у питању дестинација Барске ривијере која је по вокацији увек била за оне са плићим џепом, пежоративно названима парадајз туристима. Нема везе ни што већи део плаже зврји празан док се маса тиска на узаном простору надомак мола, где смета локалним бродским превозницима који нуде услугу развоза на Краљичину плажу у следећој ували и који непрестано с разгласа упозоравају да није ни безбедно пливати у њиховој близини.
Елитност туризма у Црној Гори могао би да подигне пре две и по године отворени елитни ауто-пут „принцеза Ксенија“ од Колашина до Подгорице, који путовање из Србије скраћује за скоро два сата, а осим тога возачи више не морају да вијугају опасним кривинама кањона Морача.
Туристи у Црној Гори остају 4,4 дана у просјеку, а сваки други спава у Будви
Међутим, иако је Ксенија ремек дело путног градитељства, туриста ће та два уштеђена сата потрошити чим сиђе с њега и прође тунел Созину. Од Ђурмана до Бара, што је деоница магистрале дуга тек око десетак километара, вожња у једном смеру скоро свакодневно траје преко сат времена. Ништа боље није ни на потезу од Котора до Тивта и Будве. Ко на пример летује на Барској ривијери, а жели да обиђе Котор, деоницу од само 60 километара прелазиће најмање два сата (ако има среће), а у просеку три.
Кеш, картица и (безалкохолна) шмекерица
Сектор услуга је и даље рак рана црногорског угоститељства. Поједини угоститељи и даље туристима намећу нека своја правила уместо да им се прилагођавају и тиме бацају сенку чак и на оне који професионално раде.
Стари Бар није познат као Котор, иако би историчари рекли да је по значају тврђаве, сачуваном римском аквадукту и као археолошки локалитет чак битнији од далеко познатије Боке. Тамо у брда зађу само они који знају да ће наћи аутентични византијски стил који су касније надограђивали Млеци, Немањићи, Османлије…
У два најпознатија ресторана „Бедем“ и „Стара чаршија“ храна је врхунска, а услуга осредња, по европским стандардима чак и недопустива. У првом конобар на крају вечере саопштава госту да не ради апарат за плаћање картицама.
„Што ћу, цео дан не ради, до система је, није до мене“, објашњава конобар, па онда гост моли свог пријатеља кога је извео на вечеру да плати кешом, а њему надокнађује тако што ће му преко телефонске апликације пребацити те паре са свог рачуна на његов.
У другом ресторану конобар на вечери за осам људи заборави једну наруџбину. Храна је врхунска, од телетине испод сача до бифтек крпица, али иста може да се залије само водом или соком. Алкохол се не служи.
Просечном туристи тешко је објаснити како преко пута Плаве џамије у Истанбулу може да попије пиво, вино или било коју жестину, а у срцу Европе, северније од Грчке, Шпаније или Турске не може. Још увек се сећам саблазнутог погледа Емреа, мог домаћина у Истанбулу пре пар година, када сам га питао да ли игде у граду постоје ресторани или барови где не служе алкохол.
„Религијска уверења и угоститељство не иду заједно“, рекао ми је тада и додао да се „правила ислама нигде у Турској не намећу туристима“.
У посластичарници „Монтенегро“ у Петровцу служе ајс кафу без сладоледа, иако је у менију наведено да уз шлаг треба да добијете и неколико кугли ваниле. Ту ће вам конобар чак одржати лекцију да не можете да платите картицом ако то нисте најавили пре него што сте поручили. Међутим, апарат ће неким чудом прорадити ако у кешу имате само 10 евра за рачун који је 18 евра.
Држава се труди, али јој не иде
Осим новог ауто-пута и „ослобођеног“ Светог Стефана, види се да се држава труди да изађе туристима у сусрет, али су ти кораци мали и вероватно још увек некима неразумљиви, барем онима који су навикли да ће туриста упркос свему увек сам доћи.
На граници ћете док чекате добити кафу на поклон, јавни паркинзи су јефтинији него у Београду (а пре само неколико година су били скупљи), гориво је јефтиније него у Србији, а путокази су обновљени и јасни за скоро све битне дестинације.
Понекад тај труд државе у виду помоћи локалног туризма оде у парадокс и постане контрапродуктиван, као на пример када се цео Чањ затвори од 20 часова до поноћи због концерта Милене Ћеранић и Ћема за неколико стотина људи. Нема везе што је неко можда возио дуже од осам сати и жели да прође што пре до свог апартмана и смести децу на спавање или се истушира, оде у чист тоалет… Има да седи у ауту и чека док полиција не одблокира једину улицу која чак није ни заузета, јер маса на концерту може да се смести и на комад пута који не омета пролаз.
Они који знају да се не може цео век живети од нових туриста већ да су (нај)битнији они који ће се вратити кажу да их држава и даље спутава приватизовањем обале и дозвољавањем „пљачкања“ туриста којима дан на плажи изађе скупље него дан у апартману. Хит лета су балдахини са креветом или лежаљкама, понегде чак и голим песком испод белих чаршава, што је услуга која кошта од 60 до 100 евра.
Понегде је у цену урачуната и флаша шампањца или црног вина, па овај вид услуге због атрактивних фотографија најчешће користе клинци који групно сакупе паре на гомилу и онда цео дан праве лепршаве снимке за Инстаграм и друге друштвене мреже.
Породица која је на летовању у Чању мора да дневно на плажи потроши најмање 50 евра, а у то није урачуната ни кафа, сок, сендвич или сладолед. Иако је сунцобран са две лежаљке 25 евра, господар плаже неће прихватити аргумент да деца ником поред не сметају. Иако су деца, заузимају простор, а плажни ред налаже да и деца заузимају сенку еквивалентну још једном сунцобрану и још две лежаљке. У преводу још 25 евра (50 евра укупно).
Да истовремено питате конобара Александроса у таверни Палирија у Лихносу (грчком пандану Чања, надомак Парге), он би погледао у сат и рекао: „Па прошло је 16 часова, слободно користите сунцобране и лежаљке, не наплаћује се више“. А и да се наплаћује, коштале би 10 евра, и нико не би бројао колико вас се нагурало испод једног сунцобрана и поред две лежаљке, јер је простор између довољан да нико ником не смета.
Није ни плажа са свачији џеп
Демократска партија социјалиста, странка бившег председника Мила Ђукановића, имала је пре више од 15 година предизборни слоган: „Ми знамо гдје и како, Црна Гора к’о Монако“. Тада се туристима на улазу у Црну Гору наплаћивала и такозвана еколошка такса, иако су успут могли да се диве дивљим депонијама и прљавим плажама.
Плаже су данас видно чистије, мада комуналне службе као да никада нису сазнале да и обала може да се комунално одржава, као што се то ради у суседним земљама. Нови модел по коме је приватном закупцу наметнуто и одржавање комуналног реда функционише, јер до сада су само савесни закупци плажа купили редовно ђубре иза туриста.
Треба бити искрен и нагласити да нису сви незадовољни квазиелитним туризмом у Црној Гори. Има и оних који му се годинама враћају и тврде да је добро што на плажама нема гужви. Није ни плажа за свачији џеп, а онај ко је сам на лежаљци, у мору слободних сунцобрана, ваљда се осећа супериорније у односу на оне који се тискају на малом делу слободне обале.
Разлика у односу на Монако је што тамо нема поред оних чији пешкири морају да додирују један други јер је простор премален за толику масу. Разлика у односу на Монако је и што онај ко је платио 50 евра за дан на плажи вероватно не мисли да је скроз „cool“ хладити дињу или лубеницу у плићаку мора, док се поред у најлонској кеси такође хладе лименке пива.
Извор: Нова Економија
