Пише: Елис Бекташ
Када је Република Словенија увела санкције Милораду Додику и забранила му улазак на своју територију, одговор из Бање Луке није био ништа мање од гротеске. Скупштина Републике Српске, на лични Додиков захтев, промптно је изгласала мјеру реципроцитета – забрану уласка највишим словеначким званичницима на територију ентитета. Звучи озбиљно, али само онима који вјерују у бајке. Јер ентитет, колико год то његови властодршци жељели приказати другачије, не може одређивати улазне визе државама чланицама Европске уније.
Није то тек још једна у низу представа на репертоару Додиковог политичког театра, већ потпуни суноврат законодавног тијела које се заклиње у народну вољу, а заправо изгласава одлуке у корист приватни интереса и заштите једног човјека. Скупштина Републике Српске у овом случају није била представнички дом грађана, већ импровизована позорница личне драме, гдје посланици не расправљају о проблемима заједнице, него о статусу личне слободе кретања предсједника ентитета.
Питање које се овдје нужно намеће није само правне природе. Јер, јасно је да одлука скупштине не производи никакве стварне ефекте: словеначки званичници, уколико им се прохтије, могу доћи у Сарајево, Бања Луку или Бијељину без икаквог одобрења Додикових посланика. Не, овдје је кључно питање смисла и сврхе законодавног тијела које доноси одлуке унапријед осуђене на неспроводивост.
Ако скупштина постоји да би својим гласачким механизмом опслуживала вољу једног човјека, онда се логично поставља питање – коме таква скупштина заправо служи? Сигурно не бирачима, јер ниједан грађанин Републике Српске, без обзира на политичко опредјељење, није изабрао своје посланике да би они трошили енергију и вријеме на одлуке које немају никакав правни значај нити друштвену сврху. У таквим околностима парламент престаје бити парламент и постаје реквизит, односно кулиса иза које се крије незаконитост и бахатост властодршца.
Бурлеска реципроцитета није смијешна, премда би на први поглед могла дјеловати као комична сцена из провинцијског театра. Она је трагична јер демонтира саму идеју представничке демократије: заступници, умјесто да представљају грађане, представљају Додика. Умјесто да се заклињу у Устав и закон, они се заклињу у његов политички имунитет.
На крају, гротеска одређује мјеру самој себи: одлука скупштине није ништа друго до институционално признање да је ентитет претворен у таоца политичког и правног волунтаризма једног човјека. А тамо гдје законодавно тијело престане служити друштву и почне служити личности, престаје свака илузија о демократском поретку. Остаје само позорница на којој се, у непрекидним репризама, игра представа једног глумца. Публика се мијења, аплауз је све тиши, али сцена остаје иста.
И зато, колико год се ова епизода могла чинити гротескном, она је заправо озбиљно упозорење: када парламенти постану инструменти приватних интереса, они престају бити потребни друштву. Јер друштво, хтјело то или не, у том тренутку престаје постојати као политичка заједница и претвара се у кулису, баш попут скупштинске сале – кулису за лични и приватни театар власти.
Институт високог представника у Босни и Херцеговини, посебно у мандатима посљедње двојице, Валентина Инцка и Кристијана Шмита, начинио је много штете демократији и процесу политичке еманципације овдашњег друштва, кокетирајући са овдје веома погрешно схваћеном грађанском и националном свијешћу. Требаће много времена да се отклоне штетне посљедице дјеловања европских бирократа који су у Босни и Херцеговини остајали одани искључиво агендама центара моћи који су их постављали на дужност, као што ће требати и много мудрости да се одабере ваљан начин за отклањање те штете.
Милорад Додик дефинитивно није посједник те мудрости. Одабрати правни и политички волунтаризам, без могућности да он буде спроведен у дјело, као начин супротстављања правном и политичком волунтаризму Кристијана Шмита најпогрешнији је од свих могућих путева. Толико погрешан да се оправдано може поставити питање да ли се иза Додикове маске ригидног националисте и суверенисте можда још увијек крије млађахни, агилни и шармантни љубимац Медлин Олбрајт, који и данас вјерује да му је задатак да политички ослаби и демонтира Српску.
