Пише: Елис Бекташ
На Балкану се турска ријеч götürüm задржала у облику ђутурум, означавајући стару и онемоћалу особу за коју млађи понекад вјерују да живи више из навике него из стварне потребе. Ђутурум може бити симпатичан и пријатан или неугодан и досадан, али он по правилу никад није опасан. Никад, осим када га пронађемо у политици.
Ђутурум, као парадигма политичке геријатрије, означава оне који су давно прешли границу након које би човјек требало да ужива у унучадима, књигама и шетњама, али њима се баш и не силази са позорнице, увјерени у свом старачком лудилу да без њих неће бити ни државе ни народа. Ђутурум у политици парадигма је луђака зараженог влашћу који је одавно потрошио и енергију и идеје, али се и даље грчевито држи власти и немоћ надокнађује бахатошћу и агресивном контролом, а празнину мисли замјењује фразама и присуством у етеру.
Глас им постаје храпав, реченице неповезане, покрети успорени, рефлекси отупљени али апетит за влашћу остаје младалачки. Попут старог и расклиматаног аутомобила, они све теже савладавају километре док производе све више буке и испушних гасова, постајући све већа сметња и све већа опасност за друге учеснике у саобраћају.
Феномен политичког ђутурумлука није само балкански проблем. У овдашњем искуству постоји Јосип Броз који је посљедњу деценију владавине провео као зомби на медикаментима, али и Велика Британија се након Другог свјетског рата једва ријешила Черчила опсједнутог владарском моћи, на челу Совјетског Савеза смјењивали су се старци, Кастро је испраћао америчке предсједнике као на покретној траци а Сједињене Америчке Државе дочекале су да се на њеном челу у двадесет и првом вијеку смјењују два исхлапјела мамлаза, Бајден и Трамп.
Ђутурум у политици је својеврсна негација природног тока живота. Док би друштво требало да пролази кроз смјене генерација, оно остаје заробљено у циклусу рециклираних лица и рециклираних парола. Такви лидери не силазе са сцене не зато што вјерују да су бесмртни, већ зато што им је власт постала једини жирант и ослонац смисла. Њихов највећи страх није смрт, него анонимност. Зато ђутурум панично захтијева камере, конференције и говорнице, понавља своје пароле о народној судбини, историјској мисији, завјерама, угрожености… које одавно припадају језику кретенлука и позива се на искуство које је давно изгубило потентност да донесе рјешење већ умјесто тога само продужава и увећава проблеме.
Зато је ђутурумлук у политици не само индивидуална, већ и институционална болест и лудило, јер ђутурум блокира природне процесе друштвеног и политичког обнављања. Као што у шуми стара, осушена али непосјечена стабла заклањају сунце младим изданцима, тако ђутуруми спречавају развој нових нараштаја. Због њих млади одлазе не само из политике већ и из земље, увјерени да је сваки исход унапријед одлучен и да нема сврхе такмичити се са гипсаним споменицима који се и даље представљају као живи политичари. Тако ђутурумлук постаје и колективна болест и лудило читавог друштва које, попут скухане жабе, пристаје на геријатрију као на неминовност.
Пристојна и свјесна друштва трагају за начинима да институционално и легислативно ограниче трајање власти, непристојна и несвјесна друштва пристају на терор ђутурумлука или су, попут данашњих Сједињених Америчких Држава, неспособна да увиде процесе докидања тих ограничења који се драматичном брзином одвијају пред њиховим очима. Друштва која трпе ђутуруме и сама су на путу да постану ђутурумска, неспособна за смјену генерација и идеја.
Ђутурум је и парадоксална фигура јер се у његовој онтолошкој немоћи крије стравичан потенцијал политичке опасности. Он више нема ни снагу ни визију да покрене друштво али зато посједује искуство манипулације, способност да опсјени носталгијом и да, попут старог грамофона, бесконачно врти искрзане плоче о историји, народу, жртвама, свијетлој будућности… Оно за шта се вјерује да су искуство и мудрост политичког ђутурума, то је само све дебљи слој политичке патине и све дубљи отпор разумијевању динамике непрекидно мијењајућег свијета.
Колико је феномен политичког ђутурумлука опасан показује случај Црне Горе која се номинално ријешила свевлашћа Мила Ђукановића, али он је и даље довољно моћан и властан да из сјене, попут каквог полипа, дотиче неуралгичне тачке те никад до краја артикулисане државе. Ипак, ту је направљен барем тај почетни корак детронизације једног ђутурума и ако често збуњени и погубљени Јаков Милатовић има икакву политичку вриједност, она је садржана у томе што он црногорско друштво подсјећа да је могуће да њиме влада и неко други, а не вјечити Мило, те у чињеници да ће њега, по истеку мандата, бити неупоредиво лакше смијенити.
У још мање артикулисаној држави, Босни и Херцеговини, поред ноторног тројца Изетбеговић-Додик-Човић, политички ђутуруми су чак и биолошки знатно млађи политичари, попут Конаковића или Драшковића, из простог разлога што имају ђутурумске амбиције и што су одабрали да слиједе модел политичког ђутурумлука, а у остварењу њихових наума погодује им чињеница да су друштва у тој земљи болно неспособна да разумију било какав политички појам, процес или феномен, па стога нису у стању препознати ђутуруме ни када их на стратишта одводе.
У Србији, којој као држави такође мањка артикулисаности, стање је нешто другачије. Тамо је ђутурумлук толико дуго и толико методично обликовао политичку судбину те земље да га је на крају нужно морао замијенити политички вампир. Ипак, у Србији је младост устала на ноге и показала да је могуће подићи глас и употријебити капитал властитог политичког и друштвеног субјективитета у борби не само против политичких ђутурума већ и против политичких вампира.
Но, нека као наук за будуће нараштаје послужи сазнање да је за успјех у борби против политичких ђутурума и политичких вампира најважније – на вријеме препознати и једне и друге. Што касније друштво препозна да је у власти ђутурума и вампира, то ће његово сужањство дуже трајати.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
