Пише: Сара Арсеновић
Енес Халиловић, Бекос, Лагуна, Београд 2025.
Савремени начини комуникације готово неприметно су нас вратили једном медију – звуку. Двадесетоминутне гласовне поруке пријатеља мале су емисије које слушамо уз јутарњу кафу или у превозу. Предавања и курсеви се снимају унапред како би их ученици и полазници пратили, а подкаста је све више и све дуже трају. Слушање, за разлику од гледања, допушта обављање других послова и то се чини важним поменути у времену када се од нас очекује да док радимо једно, заправо радимо и друго, не губећи време. Ипак, слушамо и трагамо за причама, а романом Бекос Енес Халиловић показује да је и те како препознао велики повратак аудио-културе у наше животе.
Наш писац зна да слушање значи и домаштавање, да се најраније спознаје стичу слушањем, да се слушањем обликује поглед на свет. Роман Бекос има полифону структуру, даје глас тројици приповедача, који нам о себи и свету причају кроз форму аудио-снимака. Вишегласје психијатара Пилорете и Мартина те глумца Лемеза чине наративну нит овог романа. Њихове наизглед различите судбине нераскидиво везује Пештерска висораван, добро познат простор Халиловићевог стваралаштва.
Пилорета се на Пештер враћа ради сахране оца са којим годинама није разговарао, за Лемеза, аматерског глумца и криминалца, Пештер је, парадоксално, вечити простор и мира и немира, док Мартин тај митски Пештер тек упознаје. Захваљујући приповедању у првом лицу сва тројица изговарају истине које их огољавају до оне границе на којој пред нашим очима постају деца. Непрестано над њима лебде духови родитеља, тетака, баба и деда, учитеља и комшија чија су понашања и приче суштински обликовали њихове идентитете, чак и када су, као у случају Пилорете, отишли хиљадама километара далеко од Пештера ради запослења, или у Лемезовом случају, ради уласка у криминал, после и у затвор у Мурманској области, одакле ће покушати да побегне. Човјек је саздан од земље и куда год корача – то је родни крај. А о каквим је причама реч?
Амел Који То Није, незабораван Халиловићев јунак(иња), рећи ће у једном часу свом другу Пилорети: Немој отићи у Европу док то не видиш, мислећи на камење које народ ставља на дно каца сира како би се крало при мерењу. Испод једног другог камена, по прећутном договору, пештерској баби треба остављати по педесет марака кад год се нешто преноси поред њене усамљене куће, незваничног граничног прелаза. Халиловић у Бекосу пише о ликовима који живе по правилима свог света, те на њих понекад гледамо с хумором, а чешће кроз тешку и несагледиву горчину. Зато ће свакодневни дијалози, размене информација и договори бити пресечени учесталим безличном обликом: причало се, веровало се, у народу се каже… Халиловић у Бекосу, као и у ранијим прозама, ствара бајковиту, митску атмосферу пишући о вилама које су остале без руха, деци која су у планини расла међу чајевима и зверима, близанцима Тихим и Мудрим, о људима који су увек неком страхотом покушавали да одагнају зле духове или око завидника. Њих са дистанце посматра и Шумар Који То Није, који са Амелом, Лемезом и Пилоретом чини круг пријатеља одраслих на Пештерској висоравни. Кроз појединачне а испреплетане исповести наша три главна јунака покушавају да остваре одређени ниво саморазумевања и прихватања, иако у томе махом неће успети. Колективно и индивидуално памћење, дакле, овде заузима важно, ако не и централно место.
А управо сећајући се речи своје мајке Лемез ће у руском затвору појести мало себе, јер ко не жели да буде опажен, нека поједе меса са своје пете. Иако зна да је то бапска прича, ипак ће учинити оно што кажу стари са Пештерске висоравни. Његова исповест централни је и најдужи део романа Бекос. У њу су уграђени бројни догађаји наше скорије друштвено-политичке историје, али и појединачни ликови попут Лепе Брене или Милета Луковића Кума. Путујући са Пештера ка Београду, Русији, Италији и другим деловима Европе, са својим пријатељима Боранијом, Буреком и Шангетом, Лемез ствара мрежу организованог криминала, баш онаквог какав је читаоцу познат из дневне штампе.
Дужна пажња у његовој исповести се, ипак, мора посветити иконичној сестри Цаци, која је ту од почетка романа до самог његовог краја. Сваки Лемезов повратак на Пештер обележен је сусретом са Цацом, јунакињом која уз Амала Који То Није, две удовице, бабе са неформалне границе Србије и Црне Горе, нуди дијапазон женских ликова чије су судбине, у оквирима патријахалне и руралне културе, већ предодређене. На примеру Цацине самовоље Халиловић нам показује да су оне које ту предодређеност не прихвате у најбољем случају осуђене на бескрајну, излуђујућу самоћу, а чешће и на много горе од тога.
Напослетку, а свакако не најмање важно, у све наведено Халиловић, са песничким осећањем света, уграђује и мит о Енеји, временски и просторно ширећи и повезујући Бекос са Тројом и Старим Римом. На тај начин писац је понудио још један оквир за тумачење и разумевање свог дела. Вријеме спорих епова је прошло, а дошло је вријеме брзопотезних, закључиће на једном месту психијатар Пилорета. Ипак, Халиловић и његови читаоци знају – слушање и причање прича, као насушна потреба, неће проћи, а знали су то и Ескими из епиграфа романа Бекос.
Извор: Време
