Пише: Јанис Варуфакис
Републиканска партија је нека врста аутсајдера међу западним политичким снагама. Док су се америчке демократе, британски конзервативци и немачке социјалдемократе последњих деценија определили за политику штедње у промашеним покушајима да обуздају јавни дуг, амерички републиканци никада нису тежили фискалној дисциплини. Иако су њихови председници, од Никсона преко Регана до Буша, у својим кампањама обећавали смањење превеликог државног апарата, по уласку у Белу кућу су само повећавали дефиците пореским олакшицама за богате и огромним војним расходима.
Па ипак, њихов поглед на свет је заснован на штедњи. Смањења државне потрошње циљала су на подршку радничке класе унутар узастопних буџета који су надувавали дефицит у корист богатих. Изгладњивање звери превелике администрације значило је укидање програма социјалне заштите – док су унутрашњи дугови земље расли у корист богатих.
У том смислу, Трамп је оличење републиканца из периода после Другог светског рата. Ослањајући се на привлачност великих технолошких компанија, на такозване стабилне монете (stablecoins), ниске корпоративне порезе, претњу царинама и, као сви његови претходници, ненадмашну моћ долара да привуче страни капитал, он рачуна на то да ће турбо задуживање довести до хистерије у Конгресу у вези са наводним превеликим издвајањима за социјално осигурање и здравствену заштиту за сиромашне (Medicaid) и последично до њиховог укидања.
Чак и по мерилима немилосрдне класне политике републиканаца, Трампов „велики прелепи закон“ је изузетно суров. Још једном су стари изговори за штедњу („фискална одговорност“, „смањење дуга“) жртвовани због демонтирања државне подршке за многе и у име богаћења малобројних.
Али ту поређење између Трампа и претходних републиканских председника престаје. Такозване Реганове демократе – које су попут радничких присталица Маргарет Тачер у Британији одржавале десницу на власти током 1980-их и касније – профитирали су од повећања просечних зарада за оне раднике који су имали среће да задрже посао усред масовних отпуштања. Али и они су на крају завршили у прекаријату.
Након финансијског колапса 2008. године, амерички капитализам заувек се променио. Банке су биле спасене, али све више радника је губило сигурна, квалитетна запослења и прелазило у касту недодирљивих, који су преживљавали радећи привремене, слабо плаћене послове без перспективе. Реган и оба Буша су добијали изборе захваљујући гласовима преостале добро плаћене радничке класе, док су недодирљиви били сувише обесхрабрени да би уопште излазили на изборе. Трамп је покренуо баш њих, огромни резервоар који се пунио све већим бројем прекарних радника.
Након бесрамног удварања Вол стриту од стране Била (и Хилари) Клинтон, Обаминих пакета помоћи банкама и самоубилачке стратегије Џоа Бајдена који је пред напаћеним људима упорно хвалио „изванредан“ успон америчке економије, Трамп је каналисао гнев радничке класе. Све што је било потребно да привуче дезоријентисане бивше гласаче демократа било је неколико неповезаних реченица о „сломљеној“ земљи и „девастацији“ коју су изазвале неспособне и себичне елите.
Демократе се надају да ће, када их буде заболео председников „велики прелепи закон“, радници просто одустати од Трампа. Његов буџет је најподмуклије оружје класног рата још од времена Регана, Тачер и Буша. Као Робин Худ за богате, Трамп је свој мандат који је добио од осиромашених Американаца искористио за укидање социјалних и здравствених услуга од којих они зависе, док је истовремено додатно обогатио већ најбогатије Американце.
Тако да се и ја надам да ће се Трампови раднички гласачи побунити против председника који их је тако отворено издао. Али сумњам у то. Америчка радничка класа се није побунила против Регана када им је продао илузију реганомике, уз наратив о поновном уздизању Америке као глобалног хегемона, ослобођеног терета срамоте због Вијетнамског рата.
Трамп данас продаје илузију крипто богаћења, уз своју кампању за приватизацију долара коју претходни републикански председници нису могли ни да замисле јер нису имали потребну технологију. У комбинацији са АИ манијом, ово је створило идеалне услове за оптимизам Вол стрита и Силицијумске долине, али и Трампових радничких гласача. Његов МАГА покрет опстаје пре свега на ризичном менталитету људи који желе „нешто ни из чега“, који је 2008. довео до дебакла са високоризичним хипотекама. Али ти људи и даље сањаре о изворима прихода без рада, који нису плата. Трамп им можда одузима бонове за храну и Mediacard, али он је мађионичар који им уместо тога нуди чаролије антисистемског богаћења.
Још једна илузија коју Трамп продаје својим гласачима је његова верзија америчке победе у Хладном рату. На Фокс њузу, амерички секретар за финансије Скот Бесент дао је интервју о недавном трговинском споразуму са Европском унијом, који између осталих једностраних уступака Америци укључује и апсурдну обавезу ЕУ да инвестира 600 милијарди долара у САД до 2029. године. На питање да ли се то може сматрати „попуњавањем буџета из иностранства“, Бесент се дипломатски сложио: „Добар начин да се то формулише је да друге земље увећавају амерички суверени фонд богатства.“
У основи, обећање магичног извора крипто богатства и уверење да свет треба да финансира препород Америке вероватно ће заштитити Трампа од беса радника који су гласали за њега. Ко ће онда брати плодове гнева када Трампова превара на крају буде разоткривена и када нагомилани бес људи буде захтевао нови популистички наратив?
Извор: Пешчаник
