Пише: Вук Бачановић
За интегрално југословенство се може рећи да је, с историјске тачке гледишта, пропао пројекат. Главни токови хрватског политичког промишљања су га одавно прогласили за манифестацију великосрпске политике, док је за српске националисте, односно ревнитеље онога што се назива „српско становиште“, сумњиво средство за разрјеђивање и нестанак српског идентитета. И једно и друго, у свјим страховима, додирује назнаке истине, али је не захвата до краја. Тачно је, и не би било поштено према истини не признати, да су Срби у овај пројекат улагали оно што су током вијекова с муком сачували и изградили: искуство државности рођене у отпору, у борби „одоздо“, без племства које је нестало под притиском османске власти, ослоњени на цркву као једину преосталу установу, и на дух једнакости који се у њој његовао. Са друге стране, Хрвати, везани за свијет Запада и за културне и правне обрасце који потичу из феудалне традиције, настојали су прије свега да сачувају своју политичку и културну посебност, ослањајући се на повијесно Хрватско државно право као симбол континуитета и идентитета.
Та два различита приступа, два историјска и друштвена насљеђа и два начина разумевања заједништва, била су тешко уклопива, посебно у врло неповољним геополитичким околностима. Па ипак, ствари се могу гледати и потпуно другачије. Са становишта међународне политике се показало да је један снажан југословенски блок би у стању да својим чланицама пружи далеко већу стабилност и безбједност од низа малих, лако уцјењивих држава. У том свјетлу, интегрално југословенство се не може посматрати само као лоше осмишљена идентитетска конструкција, већ покушај да се обезбиједи опстанак и напредак народа који су, у раздробљеном стању, били историјски изложени туђим амбицијама и доминацији. Другим ријечима, нестанком југословенства потиснута је и идеја ширег, заједничког оквира у ком би партикуларне националне разлике могле бити обуздане вишим интересом, а етничке тензије превладане свијешћу о реалитету упућености једних на друге.
И то се показује као истинито чак и у Црној Гори, држави са нешто више од пола милиона становника. О томе говори и недавни извјештај АНБ-а о пријетњама српског и албанског етничког сепаратизма у Никшићу, Улцињу, Тузима и Гусињу, а који најприје тежи креирању аутономних области са посебним везама са сусједним државама, у овом случају Србијом, Албанијом и могуће Републиком Српском у Босни и Херцеговини:
Етнонационалистички/етносепаратистички оријентисани појединци се експонирају у оквиру група и организација које се препознају по иступима са позиција различитих облика екстремизама, при чему се у њиховом дјеловању манифестују и одређени појавни облици чији је циљ генерисање реакција које доприносе поларизовању друштва по вјерској и националној основи и стварању ризика за ширење мржње и појаву насилног екстремизма, са фокусом на мјешовите националне средине.
Међутим, извјештај само констатује стање, а не улази у разлоге овакве ситуације, а то је да када се једном одбаци концепт моћног интересног наднационалног оквира, концепт распада више нико не може зауставити. И ту било каква импровизација није могућа. Црногорски грађански идентитет на начин на који га је градио ДПС, био је више политичка стратегија него органски друштвени договор као минимални заједнички садржилац свих заједница које живе у Црној Гори. Он је служио као инструмент државног одвајања од Србије и врло неквалитетно склепан привремени оквир у којем би се неутралисале унутрашње националне подјеле. Слично различитим формама југословенства, он није имао дубљу историјску, културну и емоционалну подршку у народу, с тим што се, за разлику од њега показује као још неотпорнији. Опркос ослонцу на нормативне појмове (грађанска држава, мултиетничност, европеизација), он не само да није изградио симболички систем који би сви грађани препознали као свој, већ је успио извршити конфронтацију унутар историјског српско-црногорског дуалног идентитета који је и у СФРЈ представљао окосницу црногорске државности у ширим југословенским оквирима. У том правцу су врло изгледна три сценарија:
Сценарио 1: Етно-национална радикализација и унутрашњи сукоби
У овом сценарију, наставља се пораст етничких и вјерских подјела подстакнут ширењем наративâ мржње и радикалног екстремизма. Посебно у мјешовитим срединама долази до спорадичних инцидената који временом добијају организован карактер. Држава, ослабљена институционално и политички, не успијева да контролише дестабилизацију. Ситуација ескалира у таласе насиља сличне онима у СФРЈ деведесетих, али на мањем обиму, при чему се друштво потпуно поларизује између „про-српског” и „про-црногорског” пола, са дубоким пукотинама међу Бошњацима и Албанцима који де факто остварују своје локалне етничке аутономије.
Сценарио 2: Функционална парализа и тиха федерализација
Овдје се не дешава отворено насиље, већ долази до потпуне политичке и институционалне блокаде. Под притиском унутрашњих и спољних актера, Црна Гора се фактички претвара у нефункционалну државу са паралелним структурама власти – једним центром у Подгорици и другим у сјеверу (са доминацијом српских националних странака. Економска стагнација, емиграција и институционално труљење доводе до де факто федерализације државе, у којој централна власт више нема капацитет за спровођење одлука у цијелој територији.
Сценарио 3: Подјела државе — „српско-хрватска формула“
У најмрачнијој варијанти будућности Црне Горе, под утицајем геополитичких турбуленција (слабљење ЕУ, заоштравање односа Истока и Запада, повратак политике сфера утицаја), Црна Гора постаје предмет договорене подјеле између Србије и Хрватске, слично логици договора из Карађорђева 1991. године. Србија преузима контролу над сјевером и централним дијеловима гдје је српски национални идентитет доминантан и институционално укоријењен (СПЦ, просрпске странке, медији). Истовремено, Хрватска проширује свој утицај на приморје, нарочито на подручја Боке и Црногорског приморја, под изговором заштите хрватске мањине, културне баштине и европске интеграције региона. Међутим, кључна новина у овом сценарију је укључивање дијела црногорских Дукљана у хрватски национални корпус. Под притиском дугогодишњег одбијања српског идентитета и због историјског, културног и цивилизацијског отпора према „великосрпству“, одређене елите међу проевропским и грађанским Црногорцима прихватају „хрватску опцију“ као последњу линију одбране своје посебности.
Управо у неуспјеху да се консолидује стабилан, инклузиван и легитиман идентитетски оквир који би превазилазио уско националне и етничке интересе, огледа се највећа слабост савремене Црне Горе — и сличност са СФРЈ пред њен распад, а примарно због сљепила, неспособности и кратковидости њених политичких елита да схвате да је етнички партикуларизам бесмислен без чврстог безбједносног оквира који му гарантује који му заправо једини гарантује културолошки опстанак. У том смислу, све што је остало након одбацивања југословенске идеје (која се уопште и не мора тако називати, или подразумијевати само славофоне народе Балкана) није била слобода, него трајна рањивост. Јер логика распада, када једном превлада, не зауставља се на првој граници – она се наставља, све док се не уруши свака могућност заједничког постојања. Црна Гора данас није само у унутрашњем расколу него и на геополитичкој и цивилизацијској прекретници, у свијету у којем мале државе све чешће престају бити носиоци суверене политике, а постају тек корпоративни шалтери за екстерну експлоатацију ресурса, људи и територије. Без вишег оквира који би обуздао дезинтеграционе тенденције и пружио одбрану од спољашњих утицаја, Црна Гора, као и други постјугословенски простори, ризикује да постане тек празан простор на мапи глобалних интереса – подијељен, потрошен и на крају уништен.
