Пише: Леон Ђеванић
Тврдња проф. Таде Јурића да су Хрвати у 19. стољећу били двоструко бројнији од Срба почива на селективном кориштењу непоузданих и методолошки спорних извора. Када се узму у обзир први успоредиви пописи становништва, показује се да је разлика између Хрвата и Срба била далеко мања од двоструке – износила је тек неколико постотака.
У емисији Подкаста Мрежница емитираној 14. српња ове године гостовао је Тадо Јурић, демограф и професор на Хрватском католичком свеучилишту (емисија је доступна овдје). Говорећи о промјенама броја Хрвата кроз повијест, Јурић је, између осталог, изјавио:
„Када се успоредимо са Србима, рецимо у 19. стољећу, Срби након турске владавине, након српских устанака, 1840-их, броје негдје 1,1 милијун. Хрвати у то вријеме су двоструко већи од Срба као народ. Многи имају дојам да су Срби одувијек многољуднији народ – не, Хрвати су двоструко многољуднији били у 19. стољећу од Срба.“ (доступно и у исјечку из емисије овдје)
Ипак, овако постављена теза не може се сматрати точном, будући да почива на селективном приказивању података, без узимања у обзир временског, а још мање просторног контекста. Најприје, будући да је редовито пописивање становништва у правилним временским размацима од десет година, према уједначеним критеријима и за простор Хрватске и за простор Србије, уведено тек с успоставом заједничке, југославенске државе, точније 1921. године, сви се ранији пописи, осим што су настали у различитим тренуцима, најприје требају проматрати као резултати другачијих интереса и потреба државних поглавара на хрватском простору с једне, односно српском простору с друге стране.[1]
Што се тиче пописа становништва у Србији, точније унутар граница Кнежевине Србије која се тада састојала од седамнаест округа Шумадије, Мачве, Рашке и Тимочке крајине те београдске вароши, ову је институцију први увео Милош Обреновић 1815. године, кад је пописано 473 тисуће особа. Међутим, овај се попис никако не може сматрати потпуним, будући да су у њега уврштени само ожењени мушкарци, при чему је изостављено и турско и ромско становништво.[2] Готово једнако непоузданим може се сматрати и сљедећи попис, онај из 1818. године, који је поновно биљежио само мушкарце, овај пут неовисно о брачном статусу, разврстане по занимању унутар шест категорија (свећеници, чиновници, остали народни службеници, трговци, занатлије, земљорадници), али само оне војно способне и старије од седам година.[3] У времену 1840-их година које је проф. Јурић посебно истакнуо у свом излагању, у српској су држави, сада под влашћу кнеза Михаила Обреновића, проведена три пописа.[4] Онај из 1841. године који наводи 828.895 становника оба спола те онај из 1844. године који их броји 849.286 и који је први пут уврстио и турско и ромско становништво, али и даље не бројећи млађе од седам година. Једнако тако, из пописивања је била изузета и београдска варош.
Као први цјеловитији попис за простор Кнежевине Србије стога би се могао узети тек онај из 1846. године који је обухватио и сву ђецу и Београђане, а који наводи 892.315 становника. Ипак ова бројка, иако чак и мања од оне коју наводи Јурић, реферира се на простор Кнежевине, знатно мањи од оног данашње Србије. Стога би се, за усклађенију паралелу са србијанским територијем, овој бројци требао приписати и тадашњи број становника Војводине који је, према процјенама,[5] у години 1840. износио 912.754 становника, а многи би вјеројатно прибројили и становништво Косова и Метохије о чијој бројности не постоје никакви подаци све до 1899. године.[6]
Хрватски је териториј пак први цјеловит, намјенски креиран попис становништва добио 1857. године, као и остатак тадашњег Хабсбуршког царства.[7] Податак о броју из 1840-их година на који се позива Јурић[8] настао је као резултат накнаднога, по више критерија спорног истраживања Младена Лорковића,[9] објављеног у дјелу Народ и земља Хрвата,[10] а који говори о бројци од 1.605.730 становника „Хрватске и Славоније“, од чега 1.075.627 Хрвата и 304.179 Срба, у години 1840. Најприје, потребно је напоменути како је Лорковић своје истраживање објавио тек 1939. године, дакле пуних 99 година након стања на које се позива. Подаци које износи настали су пак као композит записа о вјерској структури становништва вођених од црквених власти различитих деноминација, али и различитих методологија, ажурности и сврхе израде, објављиваних у раздобљу између 1802. и 1843. године,[11] што ће рећи унутар периода од барем 41 године, што је више од једнога просјечног животног вијека овога подручја у оно вријеме,[12] односно период унутар којег би се, према сувременим напуцима, требала провести најмање четири нова пописа становништва.
Погрешке које су, гледе динамике усељавања и исељавања, али и рађања и умирања, могле довести до двоструког или вишеструког рачунања истих особа, као и заједничкога прибрајања особа које уопће нису биле сувременици, пригодом оваквога су рада неминовне.[13] Струка исто тако оспорава Лорковићеву методу „пресликавања“ статистике вјероисповијести унутар категорија модерних нација, будући да је, за потребе свог истраживања, све католике бројио као Хрвате, све православце као Србе, а све протестанте за Мађаре односно Нијемце, овисно о томе који је од двају народа у његовом времену на проматраном подручју био бројнији.[14] На концу, чак и кад би их се прихватило здраво за готово, Лорковићеви подаци никако се не могу сматрати приказом стања о „броју Хрвата“ нити хрватског становништва у цјелини, будући да се односе тек на териториј „Хрватске и Славоније“ односно жупанија Крижевачке, Приморске, Пожешке, Сријемске, Славонске, Вараждинске и Загребачке те Војне Крајине.
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Трећи дио)
Као истински релевантан попис стога би требало узети тек онај из 1857. године који је, поред тога што је провођен у исто вријеме на цијелом подручју, садржавао и податке за велику већину данашњег територија Хрватске. По његовим је резултатима на овом простору живјело укупно 2.181.499 становника.[15] Тај би се податак потом могао угрубо компарирати са становништвом Србије на овај начин – Војводина је истим пописом обухваћала 1.030.545 становника,[16] а Кнежевина Србија је 1859. године пописала 1.078.281 становника,[17] што значи да је у данашњим границама (без Косова и Метохије с тада још увијек непознатим подацима) бројила 2.108.826 становника. Иако, због разлике у двије године између хабсбуршког и кнежевског пописа, стање поновно не може бити сматрано до краја прецизним, могло би се устврдити како је крајем 1850-их година, у времену првих модерних пописа становништва на простору обје данашње државе, Хрватска уистину имала више становника од Србије, али тек за 70-ак тисућа (72.673 уколико успоредно проматрамо два пописа), а не двоструко као што се може закључити из излагања Таде Јурића.
Ипак, његов говор о „Хрватима као народу“ и „српском народу“ у контексту пописа становништва из средине 19. стољећа никако се не може сматрати поузданим. Најприје из разлога што ни један од споменутих пописа (осим накнадних Лорковићевих прорачуна) није биљежио националност, као тада знатно флуиднију, тек настајућу категорију, већ само вјероисповијест, а у случају пописа из времена кнеза Милоша чак нити то. Уколико би се и претпоставило да је већина католичког становништва овога подручја касније прихватила хрватску, а православнога српску националну свијест, унисоне резултате за средину 19. стољећа било би немогући креирати с обзиром на то да би се Србе и Хрвате, осим унутар граница Хрватске те Србије с Војводином, тада требало тражити барем и унутар данашње Босне и Херцеговине, Македоније, Косова и Метохије те Црне Горе, а потом вјеројатно и Словеније, као и Аустрије, Мађарске, Бугарске и Румуњске.
Закључно, Јурићева изјава, иако на први поглед може изгледати као интригантан заборављени повијесни податак, не одражава стварно стање – темељи се на непоузданим, селективним изворима и методолошки упитним прорачунима. Када се узму у обзир релевантни пописи из средине 19. стољећа и њихов контекст, јасно је да Хрвати у то вријеме нису били двоструко бројнији од Срба, већ да је разлика била тек минимална.
Извор: П-Портал
[1] Prema: Allcock, John. Explaining Yugoslavia (Columbia University Press, 2004.), 82.
[2] Popisi stanovništva u Kneževini Srbiji (1815-1882). (Beograd: Republički zavod za statistiku, 2022.), 7.
[3] Ibid. 9.
[4] Ibid. 10.
[5] Đere, Zoltan. „Skica promena etničkog sastava na tlu današnje Vojvodine“. u: Istraživanja 15 (2004.), 119.
[6] Ocić, Časlav. „Kosovo and Metohia: Ethnodemographic Changes from the End of World War II to 1991“. u: Srbi na Kosovu i Metohiji: Zbornik radova sa naučnog skupa (Beograd: SANU, 2006.), 457.
[7] Detaljnije na: https://geografija.hr/popis-stanovnistva-1857-godine/ ili https://abcgeografija.com/teme/popis2021/ (pristup 25.8.2025.)
[8] Izlaganje u emisiji usporediti s: Jurić, Tado. „Koliko je bilo Hrvata kroz povijest: pristup povijesne demografije“. u: Obnova 19 (2024). 155-169. dostupno na: https://hrcak.srce.hr/clanak/471231 (pristup 25.8.2025.)
[9] Mladen Lorković (Zagreb, 1909.- Lepoglava, 1945.), po struci pravnik, bez formalnog demografskog ili povjesničarskog obrazovanja; kasnije poznatiji kao ministar vanjskih, a potom ministar unutarnjih poslova NDH te jedan od pokretača neuspješnog puča protiv Ante Pavelića
[10] Lorković, Mladen. Narod i zemlja Hrvata (Zagreb: Matica hrvatska, 1939.), 86-87.
[11] Korunić, Petar. „Početak etnografske statistike u Habsburškoj monarhiji i Hrvatskoj“. u: Historijski zbornik 13 (2010.), 28.
[12] O’Neil, Aaron. „Life expectancy (from birth) in Austria, from 1870 to 2020“. https://www.statista.com/statistics/1041189/life-expectancy-austria-all-time/ (pristup 25.8.2025.)
[13] Usporediti: Korunić, Petar. „Početak etnografske statistike u Habsburškoj monarhiji i Hrvatskoj“. u: Historijski zbornik 13 (2010), 27-31. i Gross, Mirjana. Počeci moderne Hrvatske (Zagreb: Globus, 1985.)
[14] Usporediti: Chaunu, Pierre. Vrijeme reformi: Religijska historija i civilizacijski sistem (Zagreb: Antibarbarus, 2002.) i Korunić, Petar. Naselja i stanovništvo hrvatskih pokrajina 1750-1857. godine. svezak I. (Zagreb: FF Press, 2018.), 83-87.
[15] https://abcgeografija.com/teme/popis2021/ (pristup 25.8.2025.)
[16] Popović, Dušan. Srbi u Vojvodini. svezak I. (Novi Sad: Matica srpska, 1957.), 212.
[17] Popisi stanovništva u Kneževini Srbiji (1815-1882). (Beograd: Republički zavod za statistiku, 2022.), 35.
