Пише: Ђорђе Бајић
Тренутак нестајања, сценарио и режија Зак Крегер, улоге Џулија Гарнер и Џош Бролин
Ово се заиста ретко догађа. У српским биоскопима, као и широм света, тренутно се приказују два изузетна оригинална хорор филма са снажним, препознатљивим ауторским печатом. У питању су Врати ми је (Bring Her Back), ново дело браће Филипу – који су се пре неколико година просавили дебијем Причај са мном (Talk To Me, 2022) – и Тренутак нестајања (Weapons), у режији Зака Крегера, коме је ово, као и браћи, друга дугометражна режија и то након запаженог и хваљеног првенца у истом жанру. Обе ове продукције, свака на свој начин, кроз различите наративне и естетске путање говоре о губитку, о тежњи да се тај губитак превазиђе и о сложеним емоцијама које прате ту борбу. Обе приче стапају елементе натприродног са снажним драмским набојем и интимним људским судбинама, што им даје тежину и дубину далеко изнад просека за жанр који неретко, случајно или намерно, уме да склизне у кемп и тривијалност. Тренутак нестајања и Врати ми је од нас, као гледалаца, захтевају одређени степен суспендовања неверице – морате бити спремни да прихватите њихове наративне поставке, које на први поглед делују као да их је немогуће логично разложити. То некоме може бити одбојно, али таква су правила и обучаји унутар жанра. Важно је да је реч о филмовима чији аутори знају шта хоће и умеју да те своје намере преточе у убедљиве, снажне, чак и кошмарне слике које наводе на размишљање.
Иако оба наслова завређују пуну пажњу, овај ће се текст задржати на филму Тренутак нестајања, који је тренутно (и то потпуно заслужено!) најгледанији филм у биоскопима широм света. Зато напомињено да и Врати ми је представља обавезан наслов не само за љубитеље хорора већ и за оне који воле добрар филм без обзира на жанр, али у овом тексту Тренутак нестајања ипак заузима примат као свежији и – укупно узев – важнији филм. Док се Дени и Мајкл Филипу крећу мање-више познатом и утабаном стазом, Крегер својим филмом уноси преко потребну свежину у жанр и ступа на слабије истажнену територију или, прецизније, територију коју већина аутора избегава. Тренутак нестајања спаја две наизглед неспојиве тежње: Крегер нуди комуникативан и динамичан филм који, међутим, не подилази публици, већ захтева промишљање и удубљивање.
Оно што Тренутак нестајања издваја из гомиле савремених хорор филмова јесте његова потпуна непредвидивост и промишљена комплексност. Данашњи хорор, као жанр, често се своди на рециклажу истих образаца и клишеа, али Крегеров филм успева да исприча причу која вас држи у неизвесности од првог до последњег кадра. Филм је структурисан кроз шест међусобно повезаних сегмената, сваки испричан из нове перспективе, што наративу даје сложеност и дубину, али и омогућава да се слојеви мистерије постепено откривају. Све почиње нестанком седамнаесторо деце из истог школског одељења која су једне ноћи, наизглед својевољно, напустила своје домове, оставивши заједницу у стању колективног шока и конфузије.
Тренутак нестајања је збијен, ефектан и усредсређен. Филм обилује неочекиваним обртима, не устручава се да буде крвав и окрутан када је то потребно, али исто тако поседује и суптилан, често мрачан хумор. Крегер је мајстор у изазивању страха, тензије и емотивне ангажованости гледалаца. Сегмент по сегмент он нас уводи у срж загонетке.
Глумачка постава је импресивна. Џулија Гарнер и Џош Бролин носе филм на својим плећима, остварајући интензнивне улоге са наглашеном емотивном снагом. Џулија Гарнер је тренутно у вртоглавом успону. Тренутак нестајања је њен већ трећи биоскопски филм ове године и други који се показао као хит. Раније у 2025. гледали смо је у не баш сјајном хорору Човек–вук, а недавно и у сасвим пристојном суперхеројском спектаклу Фантастична четворка: Први кораци, у коме тумачи улогу Сребрне Летачице. Њена каријера се развија постепено и темељно; почела је пре скоро петнаест година упечатљивом епизодом у филму Марта Марси Меј Марлин (Martha Marcy May Marlene, 2011), да би се затим наметнула као глумица способна да изнесе сложене и захтевне улоге, што потврђују пројекти попут драме Асистенткиња и крими-серије Озарк. Овде је бриљантна, баш као и Џош Бролин, који је код Крегера одиграо једну од најбољих улога у каријери.
У мањим, али значајним улогама бриљирају Алден Еренрајх, Остин Абрамс, Бенедикт Вонг и млади Кери Кристофер, док посебну ноту дају Тоби Хас, Џастин Лонг (који је тумачио главну мушку улогу у Варварину) и редитељева супруга Сара Пакстон. Ипак, најснажнији утисак оставља ветеранка Ејми Мејдигун као злокобна тетка Гледис. Њена појава је толико језива и магнетична да буквално “краде” сваку сцену у којој се појави. Толико је импресивна да је немогуће замислити да Академија не примети њену Гледис и не номинује је за Оскара у категорији епизодне женске улоге – што је посебно важно јер хорор филмови и глумице у жанру редовно бивају занемарени на великим доделама награда. Али Гледис је лик који једноставно не може да се игнорише.
Но, сигурно је да је Зак Крегер овим филмом потврдио и учврстио свој статус једног од најважнијих савремених хорор редитеља. Сада га можемо сврстати раме уз раме са ауторима попут Џордана Пила, Жулије Дикурно, Роберта Егерса, Мајка Фланагана и Арија Астера – редитељима чији се филмови са великим нестрпљењем ишчекују и који су успели да поврате поверење критике у жанр, доносећи му нови легитимитет и квалитет. Тренутак нестајања је бруталан, шокантан, емотиван, оригинаналан и гротескно смешан – уз то заокупљен темом која је важна и актуелна – све то у обланди бајке, али оне изворне: крваве и неумољиве.
Извор: Време
