Пише: Миленко Јањић
Репрезентација Србије, на челу са селектором Светиславом Пешићем, окупила се поводом предстојећег Европског првенства на које национални тим одлази уз велика очекивања комплетне домаће, али и европске јавности. Пешићеве изабранике – за којих се год дванаест играча одлучи искусни стручњак – многи виде као главне фаворите за освајање најсјајнијег одличја, док медаља не би смела да дође у питање. Тиме је стављен велики притисак на плећа момака који ће, на челу са Николом Јокићем и Богданом Богдановићем, покушати да поново, као и претходна два лета, обрадују нацију.
Треба, ипак, бити опрезан и свестан да је конкуренција изузетно јака, а формат такмичења такав да ти не дозвољава слаб дан. Постоји ли, уосталом, већа опомена од присећања на претходно Европско првенство, одиграно пре три године, када је Србију – која је деловала као казнена експедиција – у осмини финала шокантно савладала Италија? Или да подсетимо на прошлогодишње Олимпијске игре и четвртфинални дуел против Аустралије, која је у једном тренутку друге четвртине водила и са 22 поена разлике?
Шта показују припреме
Рани показатељи, у виду почетних припремних утакмица, врло су обећавајући. Репрезентација Србије је славила у четири досадашње провере, иза затворених врата против Босне и Херцеговине (126:89) и Пољске (79:67), а потом пред гледаоцима против Грчке и Кипра. Очекивало се да дуел са Грчком буде најозбиљнија провера за изабранике Светислава Пешића, али су противници изашли на терен без свог најбољег играча Јаниса Адетокунба, јер још увек нису решени финансијски проблеми везани за његово осигурање. Међутим, остатак састава који са клупе предводи легендарни Василис Спанулис пружио је солидан отпор нашој репрезентацији, која је водила током већег дела сусрета и славила са 76:66. Никола Јокић је показао класу и сусрет завршио са 23 поена и 19 скокова, а сутрадан је, уз још неколико искуснијих саиграча, добио поштеду у наредној провери.
Кипар је један од домаћина предстојећег Европског првенства, самим тим и учесник, али је дуел са Србијом показао да ове две селекције нису ни близу по таленту и квалитету. Подмлађени састав Србије, предвођен Тристаном Вукчевићем и Балшом Копривицом, понизио је Кипар са 122:55, а победа од 67 поена разлике уједно је и најубедљивија у историји нашег државног тима.
Генералну пробу пред почетак првенства Србија ће имати 21. августа београдској Арени против Словеније, која стиже предвођена фантастичним – а према извештајима и 14 килограма лакшим – Луком Дончићем. Овај сусрет ће нам дати прави увид у тренутну форму репрезентације, а уједно ће бити и прилика да домаћа публика испуни највећу дворану на Балкану и поздрави своје љубимце. Интересовање за ову припремну утакмицу је огромно, па је јасно да ће Арена бити крцата, а све то говори у прилог тврдњи да је кошарка убедљиво најпопуларнији спорт у Србији.
Репрезентација је у јако добром моменту – освојене су две медаље на претходна два велика такмичења, а селектор Пешић је успео да створи култ репрезентације и приволи талентованог НБА играча Тристана Вукчевића да се, између Србије и Грчке, определи да наступа за нашу селекцију. “Партизан” и “Црвена звезда” су најгледанији тимови у Европи, са великим буџетима, озбиљним играчима и трогодишњом евролигашком лиценцом. Никола Јокић је, по многима, најбољи играч на свету у претходних пет година, а озбиљне актере имамо и на осталим нивоима.
Не постоји, ипак, гаранција да ће се оваква ситуација одржати, поготово зато што су изазови бројни. Зато треба искористити тренутак када је пажња јавности усмерена ка кошарци и скренути пажњу на поједине проблеме који муче најпопуларнији спорт у нашој земљи.
https://www.youtube.com/watch?v=OpNB8VrhieQ
Борба за превласт у савезу и домаћој лиги
Ривалство “Партизана” и “Црвене звезде” добро је познато, али је утисак да је минуле сезоне међу београдским вечитим ривалима било мање тензија него раније. Да ли је разлог томе што су се поменути тимови сусретали доста ређе него иначе – након испадања црвено-белих из полуфинала АБА и КЛС лиге – или је постојао прећутни договор да се узавреле страсти смире зарад добијања трогодишње лиценце за играње у Евролиги, никада нећемо сазнати. У сваком случају, ова промена је пријатна и надамо се да ће се садашња ситуација задржати.
Ипак, фронт је отворен на другој линији. Кошаркашки савез, на челу са председником Небојшом Човићем, активно покушава да врати домаће првенство под своје окриље. Кошаркашком лигом Србије (КЛС) руководи Александар Грујин, јако близак странци на власти, а њему не пада на памет да „своје” такмичење преда националном савезу – по неким причама, ни позиција Небојше Човића на челу савеза није сасвим сигурна. Занимљиво је да се обојица, и Човић и Грујин, слажу у једном – да је АБА лига „превазиђена”, па истовремено врше притисак на клубове да из ње изађу. Селектор Пешић је такође мишљења да је Србији потребна јача, „професионална” домаћа лига, али се поставља питање због чега је противник такмичења у којем је готово комплетан састав репрезентације – сматране, иначе, једном од најбољих на свету – добио своју шансу и прилику да игра.
Да ли би домаћа лига заиста донела напредак у односу на такмичење у којем Србија већ поседује највећи број учесника и да ли „заборављени кошаркашки центри” имају потребну логистику и финансијску конструкцију како би испратили амбициозни план КСС и селектора Пешића? На крају крајева, шта је уопште циљ свега тога? Репрезентација Србије ниже медаље и успехе, београдски вечити ривали поседују огромне буџете и конкурентни су на највишем европском нивоу, док је интересовање јавности за кошарком никада веће.
Ипак, простора за побољшање свакако да има. Играчи попут Николе Јокића и Богдана Богдановића не расту баш на дрвећу, а њихови успеси у сениорској конкуренцији не би смели да замаскирају бројне проблеме и аномалије.
За почетак, резултати млађих репрезентативних категорија овог лета били су јако лоши, а многи би рекли и катастрофални. Није поштено упирати прстом у било кога, али је јасно да се овом проблему мора приступити систематски. Талената на овим просторима не недостаје, али је неопходно побољшати услове рада и положај тренера млађих категорија. Стручњаци који брусе будуће асове европске и светске кошарке просто нису адекватно плаћени, нити довољно сигурни на својим позицијама, па се све чешће одлучују на одлазак у иностранство, или чак у другу професију.
Није много боља ситуација ни са тренерима у сениорској конкуренцији, па они обично „трају” до прве кризе резултата или несугласице са управљачким структурама. Из тог разлога, тренери се све ређе одлучују да пруже шансу младима, радије се опредељују за искусне и проверене играче.
С друге стране, младим играчима је однедавно широм отворен нови пут, пут колеџ кошарке. И раније су талентовани кошаркаши са ових простора одлазили на студирање у Америку, али је ова опција сада и финансијски лукративна, након што су универзитети почели масно да плаћају спортисте-студенте. Младићи на тај начин добијају простор да се играчки развијају у фантастичним условима – у модерним халама, јакој конкуренцији и уз надзор школованих и адекватно плаћених стручњака – а уз то и прилику да дипломирају, али и зараде више него многи евролигашки играчи. Стога ће бити готово немогуће спречити одлив младих и талентованих кошаркаша у САД на школовање, а такви би у неким другим околностима попуњавали саставе домаћих клубова средњег и нижег нивоа.
Нема сврхе покушавати да се промени нешто што је неминовно, већ се треба прилагодити новим околностима. Младе играче који оду у НЦАА треба помно пратити и једног дана, када се са дипломом и подебелим новчаником у џепу одлуче вратити, пружити им шансу у домаћем клубу који одговара њиховом тренутном квалитету и таленту. А ту да их сачекају тренери који су добили прилику и простор да греше, уче и напредују, као рецимо Алимпијевић у Турској, Чанак у Литванији или – да не буде да само критикујемо – Бараћ у “Меги”.
https://www.youtube.com/watch?v=GIFr6cekWtY
Поход на злато
Да се вратимо, ипак, основној теми овог текста, односно предстојећем Европском првенству у кошарци за сениоре. Такмичење ће стартовати у среду 27. августа, а групна фаза ће бити одржана у четири државе. За градове домаћине одабрани су Лимасол, Катовице, Тампере и Рига, а наша селекција ће учешће започети – а надамо се и продужити, с обзиром на то да се на истој локацији игра и елиминациона фаза – у главном граду Летоније. Жреб је репрезентацију Србије сместио у групу „А”, у којој ће за противнике имати Португал, Естонију, Турску, Чешку и домаћина Летонију.
Нема потребе наглашавати да је Србија фаворит да из групе изађе као првопласирана на табели, али треба бити опрезан. Добро је позната фраза како „данас сви знају да играју фудбал”, а ситуација није претерано другачија ни када је реч о кошарци. Од 24 учесника на првенству, само се за Кипар може рећи да апсолутно не припада овом друштву. Да кошарка постаје глобални спорт, најбоље осликава податак да свега пет селекција у свом састава нема барем једног НБА играча, па тако и земље које не важе за традиционалне кошаркашке велесиле – попут Шведске, Португала, Финске или Грузије – поседују кошаркаше из најјаче лиге на свету. Када је о нашој групи реч, највећу претњу представљају селекције Турске, са Шенгуном на терену и Атаманом на клупи, односно Летоније, коју опасном чине континуитет, изражени тимски дух, домаћи терен и Кристапс Порзингис.
Ако се деси оно што је очекивано – да Србија изађе непоражена из групне фазе – то никако не сме да води опуштању. Са изузетком Француске, остале репрезентације долазе у готово комплетним саставима, па ће наредно Европско првенство бити једно од најјачих у историји. Играчи који припадају самом светском врху, попут Луке Дончића, Јаниса Адетокунба и Николе Јокића, одазвали су се позивима својих селектора и драматично увећали квалитет такмичења.
Списак фаворита је стога нешто дужи него иначе, али је утисак да се квалитетом издвајају селекције Србије и Немачке. Немачка је актуелни првак света, у саставу поседује огроман број врхунских играча које предводи убитачни тандем Шрудер – Вагнер, али на ово првенство долазе са новим селектором. Француска је подмлађена и значајно ослабљена одсуствима Вембањаме и Гобера, али су њихови млади играчи знатно напредовали у претходних годину дана, па их свакако треба уврстити у круг фаворита за медаљу. Словенци и Грци поседују појединце од којих сваки ривал зазире, Литванци сањају о освајању злата као и претходни пут када је суседна Летонија била домаћин првенства (што је, додуше, било давне 1937. године), док из другог плана вребају вечито опасни Италијани и Шпанци.
https://www.youtube.com/watch?v=bqb5lscUKJg
Не треба, ипак, бежати од чињенице да је Србија најбоља екипа на папиру. На клупи имамо искусног и трофејног стратега који је успео да изнова створи чувени „култ репрезентације”, а на терену групу момака која поседује велики квалитет, али и мотив да коначно стигне до злата. Врло је важно што састав репрезентације Србије није трпео велике промене, па Пешић може да рачуна на све оне који су прошлог лета умало савладали САД у једној од најбољих утакмица у историји кошарке.
Биће ово друго узастопно лето у коме ће Никола Јокић предводити репрезентацију своје земље, а то је фантастична почетна позиција, имајући у виду да је реч о најбољем кошаркашу на планети, који се притом налази на играчком врхунцу. Руку на срце, Јокић већ годинама помера границе и пружа све боље партије, па није сасвим јасно да ли је у зениту каријере или може и још боље. Упркос невероватним играма и чињеници да је унапредио поједине аспекте своје игре попут шута за три поена, ове сезоне му је за мало измакла и четврта МВП награда у НБА лиги, која би га одвела у мало и одабрано друштво петорице великана – Џордана, Расела, Абдул-Џабара, Чемберлена и Леброна.
Осим Јокића, фантастичне партије у својим клубовима пружали су Гудурић и Вукчевић, јако добре Маринковић, Јовић, Петрушев и Милутинов, док се од Богдановића и Аврамовића најбоље игре традиционално могу очекивати баш у дресу са државним грбом. Остаје питање здравственог стања, али и играчке форме Васе Мицића – однедавно најплаћенијег играча у европској кошарци – који је на припреме стигао са лакшом повредом, након две сезоне у НБА лиги у којима је углавном седео на клупи. Уколико и Васа буде на препознатљивом нивоу, Србија ће имати незамисливо широку и квалитетну ротацију, попуњену на свим позицијама. Битније од тога, Пешић ће на располагању имати тим који зна како се добијају велике утакмице, како се освајају, а богами и како се славе медаље.
Ова екипа Србије воли да игра заједно и то је јасно видљиво. Није било ни трунке сумње да ће се национални тим окупити у најјачем могућем саставу, што говори о поменутом култу репрезентације, створеном по узору на славне (у кошаркашком смислу) деведесете. У модерно доба, када сезоне трају доста дуже и у њима се игра далеко већи број утакмица, треба поштовати свачију одлуку да прескочи репрезентативно лето, али и аплаудирати свакоме ко се појави и задужи дрес са националним грбом. За овај састав Србије није било дилеме – након сребра са Светског првенства и бронзе са Олимпијских игара, време је за злато.
Извор: Време
