Знатно прије него што су очекивали, макар од прокламованог рока од 30 дана, лидери ДФ-а су добили одговор на понуду о формирању нове владе. Огласили су се из Демократа, прогласивши предлог нове владе ”мртвим” и затражили од ДФ-а да понуди ”алтернативна” рјешења. Такође, подсјетили су и на предлог ”реконструкције” постојеће владе, а што је ДФ архивирао непосредно прије Кривокапићевог пута за Београд. Као што смо већ истакли, циљ тог потеза је да створе утисак да Вучићу долази у неку руку ”бивши”, а не садашњи премијер.
Оно што се уочава као закономјерност у потезима ДФ-а су громопуцатељне најаве, стално затезање ”ужета” до крајњих граница, хаотично кретање изван (политичког) рација, да би резултат на крају био погубан управо за њих. Типичан примјер је било вишенедјељно усијавање атмосфере око избора предсједника Скупштине и Владе прошле године. Тад се јавност данима бомбардовала клетвама и заклетвама, најавама радикалних потеза, посланици и функционери странака у ДФ-у јавно ”писали” својим политичким лидерима да је Кривокапић неприхватљив за премијера, да је боље ићи на нове изборе него прихватити аранжмане амбасада и ”Друге фамилије”… И онда необјашњива, драматична промјена, у јутру након ”острошких преговора”. Резултат тог поступка: Потпуно разочарање јавности, а без иједног оствареног политичког циља.
И тад, приликом преговора око формирање владе у октобру и новембру прошле године, као и сад, ДФ-у је понуђен одређен број мјеста у Влади, али без лидера тог политичког савеза. Међутим, надвладао је приступ – ”ако не могу лидери, онда неће нико”. Такав погубан став, прије свега за интересе те политичке групације, а потом и за интересе оних грађана које они представљају, је последица прилично ниских страсти, али и зачуђујуће незрелости самих лидера.
Пропуштањем понуде за реконструкцију владе, пропуштена је и изгледна шанса да се врло узбуркана политичка сцена умири, да се хармонизују односи, а да се (коначно) озбиљније и снажније крене у реализацију очекиваних политичких и економских промјена. То је била прилика и да се нека, млађа и енергичнија генерација српских политичара нађе у врху извршне власти. На жалост, то више није у игри, барем неко вријеме. Изгледа банално и несхватљиво, али чини се да је управо то оно што неко жели – да се угуши свака могућност да неки нови ”клинци” заузму мјеста својих старијих колега. А управо би то требало да буде њихов највећи политички успјех и залог за остварење идеја и идеологије коју макар формално представљају.
