Пише: Драган Амброзић
Габи Новак нам је дала историјску прилику да сагледамо југословенску поп музику као нешто што по достојанству и таленту стоји раме уз раме са оном светском. Нису у питању биле само њена музичка величина и познате мелодије које су, обојене њеним гласом, заувек остале у срцима многих, него и њен став искрене уметнице, која брани и чува врхунске критеријуме у сваком детаљу своје појаве. Она је била једна од свега пар неприкосновених, аутентичниих дива које смо имали на некадашњим СФРЈ просторима. Као женско лице озбиљне шансоне коју је Арсен Дедић довео до неслућених висина на нашој сцени, Габи је успешно успоставила племенити извођачки стандард, што ће у овдашњој поп музици остати на снази као идеал за многе, од раних шездесетих година, па, ево, све до данас. Зато су композиције „Вино и гитаре“, „Памтим само сретне дане“, „Он ме воли на свој начин“… део заједничке историјске заоставштине, којој се сви радо враћамо. Посебно је било узбудљиво пратити како ју је одличан албум „Пјесма је мој живот“ (2002) представио на најбољи начин младој публици и у 21. веку. Њена звезда није могла да згасне.
Али Габи је имала и људску димензију која није толико позната.
Мој први и једини сусрет са њом био је везан за чувени повратнички наступ на отварању 25. Београдског џез фестивала 2009. У Дому синдиката Габи Новак је наступила соло после много година, на целовечерњем концерту, праћена селекцијом младих хрватских џезера, међу којима се на клавиру истицао њен и Арсенов син – Матија Дедић (нажалост у јуну преминули; Арсен је отишао пре тачно десет година). Све се завршило заслуженим овацијама препуне сале. Међутим, у току припрема, иначе лаганих и крајње професионалних, добили смо необичан захтев као организатори (Дом омладине Београда). Габи је, наиме, молила да обавезно буде смештена у хотелу „Мажестик“. То је хотел који је имао своје место у митологији овдашње популарне културе, али је до тог времена остао нереконструисан – свакако је било много модернијих у Београду у том тренутку.
На вест о смрти: Дива YU музике
На вест о смрти Габи Новак, музички и одговорни уредник Радио Београда 202 Ненад Кузмић за НИН каже:
-Габи Новак је велика дама југословенске поп музике, иако је по рођењу била полу-Немица.
Вокални солиста изузетног, упечатљивог гласа. Музичка дива у сваком од жанрова у којима смо је могли чути; од џеза па надаље. Певала је својевремено и са легендом Лујем Армстронгом. Имала је озбиљну понуду и за каријеру у иностранству коју је одбила из неколико разлога.
Срео сам се са Арсеном пар пута, посетио их и у њиховом стану. Он је, познато је, био на свој начин прек и оштар, али увек је њу истицао као врло подстицајну, не само у каријери, него и у животу.
Сваки њен наступ био је посебан доживљај, па и 2021. са Бисером Велетанлић, Василом Хаџимановим и сином јој Матијом Дедићем. Остаће запамћена као највећа дама југословенске музике.
Отишла је са овога света десет година након Арсена и који месец након сина Матије. Можда ће унука Лу наставити путем којим су ишли бака Габи, дека Арсен и отац Матија, каже Кузмић.
Т.Њ.
Кад је Габи Новак стигла колима до Обилићевог венца и пробила се кроз кафиће до улаза у хотел, схватио сам и зашто је ово тражила. Како је ушла у ходник, стари рецепционер је са изненађењем ускликнуо „Габријела, ти си?“, док је она њега одушевљено препознала: „Миле!“. На рецепцији су јој одмах рекли да је чека њена стара соба, број тај и тај. Као организатор, нисам ни знао да у хотелу „Мажестик“ Габи Новак има своју „стару собу“… Али она је желела да све „буде као некад“, и позвала је многе своје београдске пријатеље да се сретну на „старом месту“.
Била је то особа из херојског доба стварања наше популарне културе, у коме су владали солидарност и радовање због сваког успеха, па је желела да свој повратак подели са овдашњим колегама. Одједном сам осетио колико смо ми, данашњи менаџери, мали према људима који су стварали ту огромну овдашњу поп традицију и оставили нам је да се по њој крећемо и сналазимо.
Некако је та снажна жеља да нађе своју собу у Београду, као почетну тачку пред важан концертни наступ, означавала њену потребу за миром, који је иначе ширила око себе. Тај унутрашњи спокој, који је долазио из дубине њеног бића – оно је што ћу увек памтити у вези са Габи Новак.
Извор: НИН
