Пише: Александар Живковић
Таман су покосили, садјели сијено, свечано је у селу, косци поносни, бриге су иза нас. Онда неко јави: „Пожар је у гори“ – убрзо покуља дим.
Далеко је.
Они исти косци крећу у гору са срповима да ограниче пожар. У селу, под гором, нема воде довољно за пиће, камоли за гашење. Но, шума мора да се брани, важна је за зиму колико и сијено.
Сад, и дјечак види да је пожар озбиљна ствар, није тек тамо нешто задимило. Пада и ноћ. Звијезде као да су се повукле само једну свјетлост да оставе. Свјетлост ватре.
Сви су нечим заокупљени, дјечак је коначно сам у ноћи. Сам и заслијепљен свјетлошћу ватре. Не боји се, лијепо му је. Није то она драга ноћ са свицем у кутији за шибице. Ово је ноћ милијарду свитаца. Ноћ слободе. Можда се ипак мало плаши.
Не сјећа се како је заспао. Можда се није ни пробудио.
