Моје име и презиме у комшилуку су сви знали. У ратном Сарајеву није требало да се зна више. Прије рата сам се осјећао прихваћено, вољно. Барем у мом окружењу нико свијет није гледао него оним очима које су упијале Бранка Ћопића. Добро и зло нису биле националне категорије. Штовише, ко је одрастајући на Ћопићу уопште могао појмити нације на начин на који их је, чинило се одједном, почео појмити свијет око нас. Дјеца у комшилуку понекад би ме сада гледала дуго, као да сам, не особа него нешто што се не уклапа у њихов свијет, па би бацили камен или нешто друго тврдо што је било при руци. Онда би прошапутали „мајку четничку“, довољно гласно да чујем. Касније се то претворило у праве урлике. Одрасли су били тиши, али хладнији. Шутња оних достојанственијих, али престрављених своју и будућност својих најмилијих је бољела више од камена. Била је је обезљуђујућа.
Било је и оних одраслих који су знали бити гори од дјеце. Дјеца су барем имала своју брзоплету, непотпуну окрутност — камен, фишек из цјевке, замућен поглед, али некако ипак пун стида, ријеч што се преломи на пола па падне у блато или бљузгавицу. Одрасли су, међутим, знали мјерити, знали су чекати прави тренутак да кажу оно што не боли одмах, него почиње да пече касније, кад останеш сам. Такви су ме научили да је дјечја окрутност пролазна и плитка, а да одрасли носе нешто дубље и хладније — оно што се годинама таложи у човјеку, као наслаге у кориту ријеке – често, на самом извору немајући везе са конкретном, уобличеном мржњом – и што изађе на површину кад свијет полуди.
Бјежао сам у књиге, углавном оне историјске. У њима се знало ко је тлачитељ, а ко поробљени, ко је ослободилац, а ко издајник; знало се зашто се гине и како се не заслужује презир.
А на српској телевизији — Ристо Ђого. Студио је претворио у позорницу за своје простачке перформансе и вицеве, у једној руци држи флашицу инсектицида, а другом лагано маше, као да ће њоме отјерати досадну мушицу. На екрану иза њега смјењују се „сатирични“ призори босанских муслимана, људи избрисаних из људскости, сведених на сјенке свог постојања. У њиховим погледима нема суза, јер су све већ исцрпљене, остало је само оно тврдо и празно што остане кад човјек дуго, дуго не доживљава ништа друго осим несреће. Голгота других постала је забавни програм.
У Сарајеву су на сав глас говорили да се боре за нешто другачије и праведније, нешто мени срцу ближе и драже од ђога који свакодневно сахрањују достојанство Гаврила Принципа, Степе Степановића, Николе Тесле, Војислава Кецмановића – Ђеде и свију оних који су били захвални на метку који је Халид Назечић намијенио Лубурићу, оних који су увијек знали да је храњење срца илузијом да су сви људи, посебно цјелокупни народи, рђави, одраз рђе наталожене у властитом срцу. У свеколиком мраку који нас је гутао, било је утјешно помислити да постоји бар једна искра која би могла запалити нешто боље од онога што смо гледали сваки дан.
Можда је то била само моја дјечја потреба да вјерујем да људи, кад већ крену у борбу, не крећу само због мржње и освете. Да негдје, дубоко у свему томе, постоји намјера да се човјек подигне из блата, да се поправи свијет у којем су нам дани били унапријед одређени као дуги редови понижења. Иако су ми године које ће доћи показале колико су такви трачци крхки и кратковјечни, у том тренутку они су ми били једина топлина уз коју сам се могао привити.
Године које су дошле полако су је гасиле. Испод силне слаткорјечивости, као испод танког слоја чисте воде, лежала је стара муљевита струја — обновљена пропаганда Бењамина Калаја, у новом језику, али с истим мирисом потмулих мржњи. То су оне мржње што у човјеку полако и невидљиво раде, док му не измијене лице, док га не начине наличјем онога што свјесно или несвјесно покварено тврди да јесте, маском очију хладних, а уста спремних на хистерични врисак, ујед, симболичну ликвидацију свакога ко је то примијетио и гласно изрекао.
С друге стране, преко дејтонске линије, преко Дрине, Пиве и Таре: српска пропаст у оквирима културе спектакла. Несрећа претворена у забаву, а патња у представу. Пораз освјетљен рефлекторима који прати скаредна музика. Погледи у којима су преостали само привиди људскости, само различите заставе иза њих.
Кулминирало је у Заостру код Берана, у овим годинама што су нама садашњост, а некад ће другима бити неславна прошлост. Љето, али сјеновито у црквеном дворишту, као да дрвеће зна кад треба да пригуши сунце. Или ми се то само учинило од силине сјенке која је све прекрила. Између камених зидова бесједио је епископ — Србин, родом Сарајлија, нешто старији од мене, могао је имати 15 година кад је рат почео. Лице му узнемирено, намучено безумљем и оном врстом глупости која понижава и обезљуђује. Говори да ће одвратно кичасту статуту Павла Ђуришића коју је претходно пољубио као цјеливајућу икону, унијети у цркву, па нек сруше цркву они који хоће да је сруше. Нека сруше цркву они који мисле да треба срушити статуту човјека који је без трептаја исписао сљедеће редове: „Код муслимана око 1200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце... Морал: код наших јединица био је у сваком погледу изврстан и на веома високом ступњу.“? Цркву, тијело Христово, треба истурити у живи зид како би се заштитио такав „морал“? Гдје ли сам то већ чуо? Ах да, у оној сцени моралног самоубиства када луди Радован збуњеном пољском репортеру на брдима изнад Сарајева на лош енглески преводи своје стихове: „Д сити брнс лајк… лајк тамјан и д чр’рч“ и допушта му да тај скаредни перформанс – снима, овјековјечи као споменик једном времену.
И ево, сад исто то чини и наш српски епископ – Сарајлија.
И даље ми је у глави тај призор, а са задњим трачцима наде поставља се и питање: шта би било да је био мој комшија, да је преживио да је својим очима видио све стране рата? Не само снимке ровова и лажи о славним војевањима, него и подруме пуне уплашених људи, празне улице, тишину након гранатирања када се по главама роје мисли да ли је неко теби драг завршио у комадићима? Да ли би да је схватио да мржња и глупост имају лице и наличје, усне и даље цјеливале тај чудовишни кич, или би постао свјестан шта значи цјеливати Јеванђеље? Да ли би му било јасно да је гнусобу опушћења учинио (српским) знаком времена?
И можда је баш то оно најтужније: што би да је био било чији ратни комшија вјероватно остао упамћен ко носи воду старици на шеснаестом спрату или дијели комад хљеба или хуманитарне помоћи кад га нема довољно ни за себе. Можда би у њему остало нешто од оног страха и стида који човјека задрже да не склизне у тупо безумље. Али живот га је одвео другим путем — далеко од свих страна рата, на комотну одступницу са које је лако бирати хероје и креирати митове, а да никада ниси прољевао сузе испод каросерије напуштеног аута желећи да се пробудиш далеко од онога што су креирали људи ђуришићевског морала. Тако је дошао дан кад је у храм унио кип звијери, а изнео напоље дио истине коју је Црква завјетована да чува. И не, нису ту никакви дукљани изговор, баш као ни калајевци или усташе, ни цијели списак српских душмана кроз историју. Док сам га гледао и слушао, нисам видио само човјека који је у паклу изграђеном од дисторзија стварности и чудовишних свјетоназора, већ и човјека који се одрекао човјека који је могао бити, само да је свијет погледао из визуре коју му чин налаже.
Тај тренутак није говорио само о овом епископу или било коме другом, малом или великом, ко је пошао његовим или сличним путем, већ о друштву које је научило живјети са својим падом – било да га опортунистичким прихватањем октроисане глупости проглашава ренесансом или преплашено игнорише – све док тај пад није постао мјера његовог идентитета.
