Пише: Јувал Абрахам
Стручњак за феномен масовне глади, британски антрополог Алекс Де Вал у интервјуу за Сиха Мекомит објашњава како глад уништава заједнице, зашто је понижење основно искуство гладних и зашто вишемесечна израелска политика ограничавања испорука хране Гази, која доводи до смрти деце од глади и неухрањености, повећава вероватноћу да Међународни суд правде прогласи Израел кривим за геноцид.
Истражујете питање глади од 80-их у Судану, Етиопији, Сомалији и другим земљама. Да ли се Газа разликује од других вама познатих случајева?
Сваки случај масовне глади искључиво или скоро искључиво изазива човек. Један од најтежих случајева у свету данас, који добро познајем, јесте Ал Фашир на северу Дарфура у Судану. Тамошње становништво, у расељеничком кампу Замзам, изложено је опсади и сталним борбама, на начин који подсећа на Газу. Али у Судану, чак и ако противничке стране (Снаге за брзу подршку, суданска војска и партнери) пристану на примирје и допусте прилив хуманитарне помоћи, логистички ће бити веома тешко допремити је. Ланац снабдевања је невероватно дуг. Било би потребно неколико недеља, ако не и месеци, да камиони стигну и увезу довољно потрепштина, посебно хране за лечење неухрањености код деце.
У Гази је ситуација другачија. Уједињене нације и хуманитарне организације имају камионе, план, људство, људе за везу који су потребни на терену. Када би израелска влада рекла: „Свако дете у Појасу Газе ће сутра имати доручак“, то би се одмах могло остварити. То је специфичност ситуације у Гази.
Према подацима Министарства здравља у Гази од 27. јула 2025, од почетка рата забележено је 133 случаја смрти због глади, од којих су 87 деца. Скоро половина смрти наступила је у претходних месец дана. Стотину хуманитарних организација упозорава да се Газа суочава са масовном глађу. Како ви разумете ове догађаје и погоршање ситуације?
Три су индикатора које УН користи за проглашење масовне глади: отежан приступ храни, екстремна неухрањеност међу децом и висока стопа смртности. У већини случајева, као што су Сомалија и Судан, ови индикатори су паралелно расли. Што се тиче отежаног приступа храни, праг за проглашење масовне глади је 20 посто, што нас подсећа да чак и у најгорим случајевима масовне глади у свету, само мањина заправо умре од глади. Стога није могуће казати: погледајте, овде има људи који мање-више изгледају добро, тако да ово није масовна глад. Свака угрожена популација пати од масовне глади на различит начин.
Приступ храни у Гази је отежан већ дуже време, али поставља се питање зашто и други индикатори, неухрањеност и смртни случајеви, такође нису порасли раније. По мом мишљењу, три су главна разлога за то. Прво, одрасли људи у Гази штите децу, они себе изгладњују како би заштитили своју децу, што је распрострањена појава и није специфична само за Газу. Друго, популација је била у добром здравственом стању пре октобарског рата. Имали смо висок проценат вакцинације и мали проценат неухрањености. Треће, најфаталнија ствар није глад, већ комбинација глади и заразних болести. Иронија је у томе да, пошто је Газа била затворена и под израелском блокадом од јуна 2007, неке заразне болести просто нису стигле до њеног становништва.
Али стижемо до тренутка када се ова динамика обрушава. Примећујемо колапс или почетак колапса отпорности становништва Газе. Тај процес су епидемиолози катастрофа седамдесетих година описали метафором претварања хладне воде у лед. Вода постепено постаје све хладнија, али је промена агрегатног стања тренутна.
Једна од наших дописница из Газе, Равида Амар, послала нам је личну исповест која почиње овако: „Толико сам гладна. Ове речи никада нису имале такво значење. Уз њих иде и понижење које не умем сасвим да опишем.“
Глад треба посматрати не само као биолошки доживљај, већ и као друштвену појаву. Карактеристике масовне глади од средине 19. века су социјалне: људи бесциљно лутају у потрази за храном, претражују гомиле смећа, једу животињску храну или храну која је забрањена, терају своје рођаке да им траже храну, једу у тајности. То су знаци слома друштвених табуа, кидања друштвеног ткива. Многи људи у Гази говоре о срамоти и понижености. Чак и људи који су захваљујући својим професијама имали донекле приступ храни и средствима за живот, на пример медицинско и наставно особље, новинари, данас кажу: немамо начина да набавимо храну. То је знак да се друштвено ткиво распада.
Шта се догађа када се стигне до те тачке? Шта ће се догодити у Гази ако се ситуација не промени?
Биће све више смрти и акутне неухрањености. Постоји тачка преокрета након које смртни случајеви експоненцијално расту, када је много теже вратити точак уназад. Из биолошке перспективе, поодмакли стадијум неухрањености и за одрасле, али нарочито за децу, значи да је уместо стандардне суве хране неопходна посебна исхрана. Једна од трагичних појава на крају Другог светског рата забележена је када су ослободиоци давали своју храну преживелима из Аушвица, Дахауа и других концентрационих логора. Многи од њих су умрли због компликација насталих услед обнављања исхране. То је нарочито проблематично код деце којој ће бити потребна адаптирана исхрана.
Друга ствар је слом друштва. Када се уруши структура која људе држи на окупу, све друштвене неједнакости постају израженије. Последњи који гладују су наоружани људи. У томе је иронија, јер ако је циљ Израела да спречи Хамас да преузме контролу над храном, то ће бити могуће само са очуваном друштвеном структуром у Гази. Како се друштвено ткиво разара, расте и вероватноћа да храна стиже само до наоружаних људи, укључујући Хамас.
У дистрибутивним центрима које су Израел и Сједињене Државе подигли у Гази, војници убијају гладне, људи се свађају и отимају око хране, јуришају на камионе. Очигледно је да су за ове смртоносне окршаје најспремнији пре свега мушкарци.
Тачно, људи се претварају у животиње. Мој колега Том Доненбаум изједначава глад са тортуром. Људско тело се претвара у оружје против самог човека. Као што ће изложен мучењу издати своје ближње или одати тајне, изгладнео човек губи своју људскост. Нестаје све што живот чини смисленим. Масовна глад приморава људе да краду, варају једни друге, нападају чланове својих породица.
У својој књизи „Notes from the Blockade/ Белешке из опсаде“ историчарка Лидија Гинзбург, која је преживела немачку опсаду Лењинграда током Другог светског рата, описује губитак једног по једног дела људскости. Није било љубави, пише она, љубав је нестала из града као со. Једног дана је нашла неке бомбоне и све их појела; није их поделила са мајком која је умирала од глади. Њена мајка не би преживела због неколико бомбона, али размислите о суштини овог поступка: мајци је ускраћено последње преостало уживање.
Под притиском међународне заједнице, Израел је најавио да ће омогућити Јордану и Уједињеним Емиратима допремање пошиљки хране у Газу из ваздуха.
Допремање хране из ваздуха има исте мане као и америчка Хуманитарна фондација за Газу (Газа Хуманитариан Фоундатион, ГХФ), јер подразумева да најјачи опстају. ГХФ обећава „безбедну расподелу“, али је она безбедна само до дистрибутивног центра. Недавно је објављено да су поделили 2.106.720 оброка, али да ли знају ко их је појео? Колико је те хране стигло до гладних људи? Да ли могу да гарантују да наоружане банде нису украле храну? Да ли су сигурни да Хамас ништа није узео? Насупрот томе, план Уједињених нација за поделу помоћи Гази који је представљен Израелу 16. маја, има разрађене детаље за праћење помоћи до тачке корисника: QR кодови, обезбеђени камиони, ГПС праћење, рутинске провере домаћинстава која примају помоћ. А ГХФ је систем помоћи сличан храњењу патака у језеру; стојите на обали, бацате мрвице које грабе најјаче и најбрже птице.
У налозима за хапшење које је издао Међународни кривични суд, изгладњивање је једна од оптужби против Нетањахуа и бившег министра одбране Јоава Галанта. У исто време, Међународни суд правде разматра оптужбе за геноцид против Израела. У којој мери ће по вашем мишљењу изгладњивање становника Газе утицати на тужбу за геноцид?
Докази за ратни злочин изгладњивања су веома јаки. Израел то и не пориче, већ правда, тврдећи да за то има неке разлоге. За разлику од других ратних злочина, изгладњивање није могуће починити случајно. Могуће је грешком бомбардовати болницу, али је немогуће грешком изгладњивати људе, јер је за то потребно време током ког се добијају информације о ситуацији, коју је онда могуће исправити. Када су израелске власти доставиле помоћ ситуација се поправила. Ако се игноришу упозорења хуманитарних организација, онда се то чини са свешћу о очекиваним последицама.
У случају оптужбе за геноцид, Међународни суд правде није утврдио да се геноцид догодио и вероватно неће донети пресуду о томе у неколико наредних година. Али значај тог процеса не зависи од првостепене пресуде. Конвенција о спречавању геноцида констатује управо да је нужно спречити то дело. За разлику од ратних злочина и злочина против човечности, где је обавеза да се они не чине и да се накнадно казне они који их почине, овде постоји позитивна обавеза да се дело спречи.
То је најважнија тачка, која из неког разлога изостаје из расправе о овој теми. У већем делу међународног кривичног права и заштите људских права акценат је на кривици починиоца након дела. Када је реч о геноциду, обавеза је превенција. Ако се не реагује на упозорења, конвенција је тиме већ прекршена. То је и суштина пресуде у случају Босне против Србије 2007: Србија је прекршила конвенцију не зато што је извршила геноцид, већ зато што га није спречила. (Србија је проглашена кривом као држава која није спречила масакр у Сребреници 1995, који је дефинисан као геноцид, када су српске снаге убиле око осам хиљада босанских муслимана.)
Привремена наредба издата 28. марта 2024. године детаљно описује шта Израел треба да уради у вези са хуманитарном помоћи. То је привремена наредба за коју је гласао и судија Аарон Барак1 и представља обавезу према Конвенцији о спречавању геноцида. Непоштовање конвенције ставља Израел у веома озбиљан ризик да буде проглашен одговорним за геноцид, јер није следио конкретна упутства суда да га спречи.
Извор: Пешчаник
