Пише: Вук Бачановић
Залудно је у оквирима међународних односима очекивати било какву етику или морал, поготово у „цивилизованом свијету“ у којем вас, уколико сте довољно моћни и утицајни, нико неће санкционисати чак ни ако више него транспарентно изгладњујете и убијате дјецу пред камерама корпоративних медија. Баш због тога би се ваљало запитати које би то још замјерке Хрватска могла упутити Црној Гори након нечувене увреде гравирања представе школског брода Јадран на значке које носе питомци школског брода Јадран?
Можда би, сљедећим кораком, Хрватска могла предложити и да се Црна Гора преименује у нешто пријатније и милозвучније за њихове геополитичке уши, како би се избјегла свака асоцијација на мрак и таму? Добро не мислим да ће приједлог бити дословно да се „Црна“ преименује у „Црвена“ и „Гора“ у „Хрватска“, јер црно у доминантним томпсоновским интерпретацијама повијести у оквирима хрватског јавног мнијења нема тако лошу конотацију, али ето због чега се не би организовао натјечај за креативна рјешења, типа Пастелна Горица – да нико не помисли на мрак, него на ведре боје и умиљате геополитичке сигнале, или можда чак Бијела Горица – да не буде суморна и да боље пристаје за нове туристичке брошуре, мада нема никакве сумње да би жири на крају одлучивао између Хрватска Сјеверна Албанија и МонтеКроација – за савременије, глобалистички прихватљивије присвајање.
Па ипак, с обзиром да је Црна Гора била неописиво безобразна и ове године на годишњицу погрома поетично прозваног Олуја није послала никога осим отправницу амбасаде, мислим да би због овог напрасног и драстичног помањкања цивилизацијских вриједности на њено чело требало поставити принудног управника са овластима високог представника у БиХ и прозвати је, барем привремено, Цивилизирана Гора.
Али ко би могао бити одговарајући принудни управник?
Неки од колумниста грађанских цивилизираних медија, типа Андреј Николаидис, Драган Бурсаћ, чији су нам Drang nach Osten ставови одавно познати, или, што да не, Данило Маруновић, с обзиром да је недавно загаламио да ће Европска унија (која је, иначе, спонзорисала геноцид у Гази и пружила недвосмислену подршку Александру Вучићу) подржати „еманципаторску мисију црногорске грађанске и антифашистичке провенијенције“ која ће „из те позиције поместиК митоманске наци трендове“.
Међутим ипак не. То су домаћи људи, а позиција намјесника је најугоднија када се ради о личности са стране којој су при руци домаћи егзекутори.
Ко је онда најподеснији за намјесника у Цивилизираној Гори?
За разлику од најчешће нецивилизираних Бурсаћа, Николаидиса и Маруновића, недавно сам пратећи реакције на присуство полумилионске масе на Томпсоновом концерту у Загребу налетио на једну сасвим цивилизирану која аутора кандидује за могућег цивилизатора црногорских барбара:
„Ја се сам себе некад срамим од прије десетак година, 15, колико сам био искључив, бијесан. Мрзио све ово што је настало након рата и тако сам наступао у јавности. Није ми драго због тога… Генерација мог оца каже то треба наметнути, поништити. Ма шта наметнути? Коме? Ако 80 посто људи жели нешто, тко сам ја да им намећем. Ако је пола милијуна људи на Томпсону, онда је пола милијуна људи на Томпсону. Што ћу ја сад изаћи у Хрватској која има 3,5 милијуна становника реално и рећи ви сте сви фашисти. И што сам добио? Барем милијун и по грађана ће рећи нисмо ми него си ти што нам не даш. И у праву су. То је та земља. Што ћу ја? Могу је пробати мијењати, али не да вријеђам људе.“
Хрватски повјесничар са љевице Драган Марковина је, дакле, све схватио: поента је у пристојности и цивилизираном изражавању. Уби нас прејака ријеч. Увриједити цивилизирани глазбени скуп тврдњом да су усташе само због тога што се поздрављају са „За дом спремни“ је збиља нечувено: „Апсолутно сам против било каквих забрана, мислим да су нас забране свих ових година довеле у једну неподношљиву, усијану ситуацију у којој једни друге нити чујемо нити желимо чути. Нико никоме не би требао наметати нити свјетоназор нити изборе нити начин живота, то је моје апсолутно моје искрено мишљење. Лијепити етикете некоме, да је фашист јер иде на неку глазбу, или да мени нетко говори да мрзим Хрватску зато што сам љевичар и неке ствари ме из прошлости живцирају, нешто је што мислим да као друштво требамо коригирати.“
Марковини се не може замјерити да већ годинама не одбија „чути“ другу страну. Када је прије неколико година режим Мила Ђукановића одлучио отети цркве и манастире Српске православне цркве у Црној Гори, Марковина је реаговао одушевљено. За њега је то био обрачун са посљедњим траговима великосрпске политике, што, не заваравајмо се, није било само кооптирање ДПС-овог историјског ревизионизма, већ старих правашких псеудоисторија о наводном посрбљавању Црне Горе у 19. вијеку. У том смислу, ради се о идеалној особи за еуропског намјесника у овој, још увијек, одметнутој, територији. Већ замишљам како би звучао намјесников поздравни говор:
Поштовани житељи ове још увијек дивље, али обећавајуће покрајине,
Дошао сам међу вас не да бих вам наметао, већ да бих вас – ослободио. Ослободио од вишевјековне заблуде да сте нешто што нисте. Ви сте дуго били жртве једне примитивне, великосрпске историјске конструкције, замотане у фолклор и коначно је вријеме да се тај наратив деконтаминира. Црна Гора не може у Еуропу са бајкама о некаквим царевима, свецима и народним устанцима. Еуропа од вас очекује зрелост – а зрелост значи прихватити да је ваша историја, благо речено, била један неуспјели пројекат који сада заједнички исправљамо.
Зато ћемо овдје, у овој питомој експерименталној лабораторији, кренути у процес цивилизирања. То није ништа страшно, напротив – то је прилика да постанете оно што сте одувијек дубоко тежили бити: тиха и културна јадранска провинција, без непотребних митова и непријатељстава. Манастири које сте сматрали српским? Убудуће ће бити еуропски. Јунаци које сте славили? Биће преваспитани да свирају у еуропском оркестру.
Не плашите се ријечи „преваспитавање“ – то је, уосталом, срж еуропског пројекта. И као што сам у својој домовини научио да се на пола милиона људи на концерту не гледа као на фашисте, тако ћу вас научити да се на себе више не гледате као на Србе. Ви сте оно што вам кажу да јесте – а ја сам овдје да вам први то цивилизирано саопштим. Прихватите то са радошћу, јер је ово тренутак вашег коначног културног уздизања. Добродошли у Еуропу – али најприје, добродошли у себе.“
И ето, тако би Црна Гора, под будним оком свог хрватског, пардон еуропског гувернера, коначно научила гдје јој је мјесто – у тишини и пристојности, као примерна јадранска експонат-државица у музеју цивилизацијских вриједности. Манастири би постали културни центри за промоцију заједничке повијесне баштине, историјске личности би се без изузетака преобукле у еуропске костиме, а сваки траг непослушног идентитета био би пажљиво спакован у депо као „непримјерен за јавну употребу“. Јер, ако је пола милијуна људи на Томпсону доказ да пристојност има више облика, зашто онда пола милијуна Црногораца не би доказало да је и преваспитавање – цивилизацијска врлина? На крају крајева, Европа зна најбоље: кад једном ућутите и научите да се волите у границама које вам други нацртају, тек тада ћете заиста постати слободни. Угравирати „Јадран“ на црногорску значку? Нечувено! Па зна се чије је то море.
