Piše: Aleksandar Solženjicin
Najviše od svega počesmo se plašiti mrtvaca i smrti.
Umre li ko u nekoj porodici, trudimo se da im ne pišemo, da tamo ne idemo: šta da kažemo o njoj, o smrti toj, ne znamo…
Čak se smatra da je sramota pomenuti groblje kao nešto ozbiljno. Na poslu izbegavaš da kažeš: „Ne mogu u nedelju, moram, eto, svojima na groblje.“ Zar je to posao – posetiti one koji hleba i ne traže?
Da se preveze pokojnik iz grada u grad? – kakva muka, niko za tu svrhu ne da vagon. Ni kroz grad ih sad uz orkestar ne nose, nego ih brzo na kamionu prevezu.
Nekad su po našim grobljima nedeljom išli između grobova; divno su pevali i kadili mirisnim tamjanom. I srce bi se smirilo, ožiljak posle neminovne smrti manje bi nas boleo. Pokojnici kao da bi nam se osmehivali ispod zelenih humki: „Ništa! Ništa…“
A sad, ako se groblje održava, videćeš plakat: „Vlasnici grobnih mesta! Pokupite prošlogodišnje smeće da biste izbegli kaznu!“ Ali češće – zakače redom, poravnaju buldožerom… za stadion, za kulturni centar.
A ima i onih što su za otadžbinu umrli – da, što tebe i mene tek čeka. Za takve je naša crkva ranije određivala dan – pomen za vojnike ubijene na bojnom polju u odbrani zemlje. Engleska ih se seća na Dan makova. Svi narodi odrede takav dan – za sećanje na one što poginuše za nas.
A za nas -za nas ih je najviše poginulo, ali mi takav dan nemamo. Ako se na svakog poginulog osvrćemo, ko će onda cigle slagati? U tri rata gubili smo muževe, sinove, verenike – nestanite, mrcine, pod drvenom ofarbanom daskom, ne smetajte nama živima da živimo! Ta mi nikada nećemo umreti!
342. strana. Priče, Akademska knjiga, 2023.
Izvor: Makroekonomija
