Пише: Томас Њумен
Да одмах на почетку рашчистимо: ово што је написао Бото Штраус нису басне у књижевно-научном смислу те речи. У ствари, то нису ни фрагменти који личе на басне и који би, посредством животињских ликова, можда могли да отворе читаоцу неки пут за тумачење. Али такав једнодимензионални приступ његовој књижевности није ни оно што би се од Штрауса могло очекивати. Зато је читалац, на почетку читања, упућен пре свега на сопствени инстинкт. Аутор му, ипак, помаже да стекне опуштен однос према у почетку можда нешто неуједначенијем штиву: „Све има своје време, само места имају свој час. А остајање на месту често наводи на понашање које не припада овом времену.“ Да се то привидно неуједначено ипак покаже као опипавање теме, као кружење око приповедне нити која повезује све фрагменте, открива се читаоцу тек постепено.
Не-басне Бота Штрауса насељене су мноштвом ликова. Ту је „Доброчинитељ“, „Кваритељ“, „Ковотворка планова“ и многи други. Они су представници, синоними за одређене ситуације и поступке, за ритуале у међуљудским односима. Штраус се свесно опредељује за кратку форму и вешто је смешта у свој роман: „Заслужни радник који и даље седи у предворју шефове канцеларије чекајући да га коначно процене за директорску позицију, можда никад неће сазнати да су заправо све време испитивали његову способност да чека.“ А за „Кваритеља“ пише: „Огрлица око врата носила је од почетка натпис: Никад ниси била вајарка. Тај човек, експерт за Витгенштајна, био је прожет ретком перверзијом – да уништава уметнице, да докрајчи просечне женске таленте, да им истерује уметност из душе као демона.“
Штраусово око усмерено је на пукотине у односима, на трзавице и преломе на површини свакодневне комуникације. Појединачна стања духа сецирају се прецизно као под ножем: „Блато се диже у мени. Не, не долази одоздо. Спушта се с плафона. Тонем одозго. Затрпан бујицама и шљунком.“ Друштвене ситуације, са својим унутрашњим пукотинама, он не описује само тачно, већ често и немилосрдно, као када анализира „генерацију заувек младих“: „Заправо је себи зацртао да буде старији господин старог кова, не неко ко очајнички покушава да остане млад, не тинејџер у телу пензионера. Али никако није могао да пронађе свој стил, попустио је и почео да се понаша у складу с временом. На једном путовању по Шпанији прикључио се групи слободних мушкараца и жена, већином нешто млађих од њега и још увек жељних путовања. Заједно су ишли у планине, возили бицикле низ холандске насипе, дочекивали Нову годину на крстарењу Мексичким заливом – стално су били на путу.“
Књижевни блицеви које Бото Штраус баца на људе и њихова стања, одишу изузетно прецизном и детаљном посматрачком способношћу: „Јер књижевност носи у себи све, све снове које је могуће сањати, и разбацује их – прочитане или непрочитане – по ноћима људи.“ Али како читање одмиче, јавља се и нека чудна језа, коју аутор очигледно дели с читаоцем: „Трајна празнина догађаја је материјал само за врло велике приповедаче. Они мањи ће покушати да ублаже болно раздобље непостојања догађаја претварајући га у алегорију.“ Управо су ти искошени поступци, комични тонови, чудни детаљи у одећи неког лика и необични љубавни аранжмани – невидљиви свима осим „видовњаку људи“ Штраусу, специјалисти за анализу физиономије и хабитуса – оно што његову прозу чини тако јединственом.
Бото Штраус је „откривач расцепа“, „посматрач ситуација“ и „онај који региструје пукотине“. Али то заправо нису велики ломови у односима или личностима на које аутор указује – то су једва приметни потреси, ситне неравнине и суптилна померања у свакодневици, у међуодносима људи, на које Штраус баца светло. А то „скретање пажње“ понекад више личи на ужас пред немоћи, пред оним што се више не дешава међу људима. Читалац притом постаје део света који се приповеда: „Puer fabulae, вечито незрео приповедач. Дечак, и даље зелен и расејан у својим низбрдним годинама. Онај који оно што покупи с тла, што је остало и одбачено, окреће више пута, испитује и доживљава као крхотину некада веома заводљиве стварности. Онај који је оно што је пронашао – измислио. Јер, како овде пише, тако се заправо није догодило.“ И тако, заједно с читаоцем, ишчезава читање – у поезији.
Извор: Глиф
