Пише: Бојан Драшковић
Историја је пуна контрадикторних личности, које су оставиле траг у недовољно схваћеном (анти)српском идејном наслеђу.
Чињеница је да су идеје личности, које су са становишта једног времена оцењиване крајње негативно у другом времену оживеле и маколико у почетку биле контрадикторне, постале су најпре део „проширене стварности“ а потом темељ званичне државне идеологије и националне политике, тј. тзв. нова стварност. А све према постмодернистичкој стратегији деконструкције прошлости (ретрофутуризам) и општој релативизацији чињеница (пост-истина) и вредности (в. САНУ и косовско питање, Глас јавности, Бг 2921, стр. 507)). Једна од таквих личности је свакако др Секула Дрљевић, правник, адвокат, вођа локалне Федералистичке странке у Краљевини СХС, сремскокарловачки ђак и загребачки студент, министар Краља Николе и један од првих („нових“) Црногораца који се одрекао српства и почео сарадњу са хрватским политичким странкама. Иако потцењиван, без политичке харизме и великог утицаја, амбициозан и интелигентан, Дрљевић је постао инструмент радикалног хрватства и римокатоличанства у Црној Гори и један од идеолога данашњег црногорског политичког курса, оживљеног кроз дукљанску идеологију Јеврема Брковића (црногорског Анте Старчевића), Либерални савез Славка Перовића, конвертованог Новака Килибарде и, на крају, кроз званичну политичку „филозофију“ и идеологију Мила Ђукановића, која је још увек у Црној Гори жива и активна, можда јаче откад је његова странка постала опозициона него кад је била на власти.
Томе су свакако допринели и представници српства у Црној Гори, као и бројни „Теразијски Црногорци“, амбициозни брђани, жељни власти и привилегија, балзаковске дерастењаковске природе, усредсређене на „напредовање“ у Србији, Београду и Новом Саду, земљи коју многи доживљавају као терра миссионис, потцењујући домицилно становништво и радећи на све начине, што тајно а што јавно на одвајању Црне Горе од њеног изворног, петровићевско-његошевског, православног српства, херојског духа и ратничке традиције. То с пуним правом говорим, јер сам и сȃм Црногорац, али нисам Црвени Хрват, него Србин, који је својим очима гледао контрадикорност теразијских Црногораца, како ради каријере и богаћења, обично на рачун српских пореских обвезника у бројним државним синекурама, с једне стране, постају велики комунисти, с друге, страствени радикали и четници, некрштени у родном крају зидају цркве и сарађују са свим могућим криминалцима и непријатељима српског народа, презирући народ и земљу у којој живе и претварајући се у крајње окупаторе овог несрећног и напаћеног народа. Свима њима духовни отац и главни идеолог је др Секула Дрљевић. Човек с бројним контрадикцијама (које карактеришу и бројне теразијске Црногорце) – од ватреног Србина и заговорника југословенског уједињења, до радикалног антисрбина и Црвеног Хрвата. Вељко Ђурић Мишина, написао је занимљиву, добро документовану, објективну кратку информативну биографију овог необичног човека, чије је политичко дело и контрадикторан карактер постало парадигматично. Ако је у своје време био један од ретких који су твдили да Црногорци нису Срби и да су Црногорцима ближи римокатолички Хрвати од православних Срба, данас то мишљење дели готово пола Црне Горе, које је пристало на преумљивање, латиничење и одрицање од „завјета прађедова“ борећи се управо за тај исти завјет. Та идеологија потекла из радикално хрватске кухиње, има исти језуитски корен у фантазмагоричним тезама Анте Старчевића, Ива Пилара, Крунослава Драгановића, Доминика Мандића, Мирослава Крлеже и његовог цногорског штићеника Савића Марковића Штедимлије.
С овим идејама Дрљевић се сусретао још у време свог школовања. Његова политичка мисао и мисија, иако подстакнута контрадикторностима последица је дубоког грађанског и идеолошког сукоба у Црној Гори, присутног још од успостављања Црне Горе као световне државе, да би кулминацију доживела детронизацијом Петровића на Великој народној скупштини српског народа у Подгорици од 13/26. новембра 1918. године, где је дошло до револуционарног незадовољства код опозиционо настројене клубашке Црне Горе, исто тако амбициозне и екстремне, гневне на своју политичку елиту која је побегла у Италију и Француску док су црногорски ратници гладовали и робовали по мађарским и аустријским логорима. Али, ово револуционарно врење није имало апсолутну већину, многи црногорски официри сматрали су да се овим самоукидањем Црне Горе као државе чини историјско и политичко насиље према династији и држави, што је довело до грађанског рата и сурове поделе у црногорском друштву које траје до данашњег дана. Црна Гора подељена је на зеленаше и бјелаше, затим четнике и партизане, миловце и момовце, Монтенегрине и Србе, с контрадикторним наративом. Примера ради, Монтенегрини славе Тринаести јул, али баштине вредности Петровданске скупштине. У овим поделама и контрадикцијама, издвојила се личност која је по духу и карактеру одговарала времену и тлу с ког је поникла. Без сумње образован и амбициозан, Секула Дрљевић, брзо је постао експонент антијугословенске и прохрватске политике у Црној Гори. Србин до 1937. године, када постаје Црвени Хрват, јер је добио идеолошку матрицу, да би у току НДХ подржао усташки режим с којим је сарађивао у листу „Граничар“ (излазио у Земуну од 1941. до 1945) чији је уредник био Густав Крклец. Иако се за њега не може рећи да је био ратни зличинац него само идеолог, последње дане рата сурово је платио. Убијен је заједно са женом 10. новембра 1945. године, у Јуденбургу, од стране четника Павла Ђуришића, због издаје црногорских четника и покушаја да се преформирају у некакву црногорску војску, што је животом платило у јасеновачком логору преко 776 четничких команданата, међу којима и Павле Ђуришић.
Мишина је укратко изложио Дрљевићеву биографију. Књига је писана пажљиво, ијекавицом, с пуном научном апаратуром и аргументацијом, уз бројне илустрације, слике књига и докумената као и ослањање на готово сву расположиву грађу о овој личности. Монографија је писана популарним информативним стилом, с јасном намером да се читалац који не зна много о овој теми упозна с ликом и делом Секуле Дрљевића као и да повеже његову идеологију са садашњом политичком и идеолошком матрицом у Црној Гори. Иако невољен и непопуларан, у свом времену, избегаван и од оних људи којима је служио, његов идеолошки рад уродиће плодом када Црна Гора буде добијала независност 2006. године, с очигледном идејом да се под плаштом европеизације уништи, „деконтаминира“ и црногорска херојска традиција, њен романтизам и идеализам, вера у Бога, јер је та традиција везана за српство, православље, народну епику и националну борбу против Османлија оличену у Његошевој поезији. Дрљевићева идеологија данас би била реликт прошлости и посматрала би се као научноистраживачки куриозитет и ексклузива, егзотична балканска фолклорна фуснота 20. века, да црногорски комунисти с Вељком Милатовићем на челу, удовољавајући Титу, руше Његошеву капелу на Ловћену и настављају с имплантацијом Мештровићевог пројекта паганског маузолеја (што је урадио и краљ Александар са Жрновом на Авали када је створио масонски маузолеј Незнаном јунаку). Једино снажно српско обележје Црне Горе, у коју комунисти нису дирали била је ћирилица. Црна Гора је најћириличнија република бивше Југославије. Сва документа у Црној Гори била су написана искључиво ћирилицом, док је у Београду царевала латиница. У посткомунистичком времену у време Мила Ђукановића томе је дошао крај. Из Загреба је дошао Јеврем Брковић и основао Дукљанску академију наука која је промовисала псеудонаучни идентитет Црне Горе, ћирилица је званично укинута и идеологија Секуле Дрљевића је постала званична идеологија нове Црне Горе. Читајући књигу Вељка Ђурића Мишине, данашњи Србин или Црногорац (ако још увек уме да чита ћирилицу) јасно се може уверити о генези и дубини одређених политичких идеја. Идеологија Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије је жива, јер су је очували црногорски комунисти и њихови наследници, који су у Београду и Новом Саду створили снажну антисрпску пету колону. Проблем није у томе што је њихова идеја жива у Црној Гори, по свему судећи ова иста идеологија (засад као јака подземна струја) сасвим лако –као доминантна – може заживети и у Србији (в. Бојан Драшковић, Аутоколонизација Србије и САНУ, Гутенбергова галаксија, Бг 2025).
Извор: Глас Јавности
