Пише: Небојша Поповић
У најновијем извјештају хрватске Сигурносно-обавјештајне агенције(СОА) који је након три године објављен 20. јула наводи се да у ЦГ постоји друштвено-политички процјеп, између процрногорске опције која је описана као „проевропска“, и просрпске опције која је наводно „проруски и антизападно оријентисана“.
У извјешају се проблематизује учешће „радикалних српских странака“ које су дио владајуће коалиције у Црној Гори, а посебан нагласак се ставља и на негативну улогу и дјеловање Српске православне цркве (СПЦ) у Црној Гори, БиХ и на Косову.
Тешко је рећи ко је од кога, и да ли је преписивао, али упада у очи да се становишта хрватске службе и опозиционог ДПС-а у Црној Гори не разликују ни за милиметар. Циник би чак примијетио да се вјероватно ријеч о ставовима који су заједнички усаглашавани између странке чији је почасни предсједник Мило Ђукановић и хрватске обавјештајне агенције.
Ко је коме у том послу старији партнер није тешко погодити.
Са страница Журнала је на вријеме упозоравано да протест Загреба због резолуције о осуди Јасеновца коју је у јуну 2024. усвојио црногорски Парламент нема апсолутно никакве везе са самом резолуцијом, те да је искључиво по сриједи жеља Загреба да управља процесима у Црној Гори – тј. да инсталира власт чије ће понашање знати контролисати.
Да је то тако потврђује и недавно одржан концерт хрватског пјевача Марка Перковића Томпсона у Загребу у чијој организацији је морала учествовати држава, а који је окупио око 500 хиљада људи. Гледано са те стране, призивање духа НДХ-а и усташка кореографија за актуелну власт у тој земљи нису превише проблематични.
Оно што је пак за бригу гледе Црне Горе јесте чињеница да је званични Загреб и без избацивања антиевропских Срба из власти успио да Црној Гори наметне одређена решења која иду њему у корист, па чак и када је ријеч о кадрирању преговарача поводом спорних питања са Хрватском.
У дипломатској пракси није познато да је икада земља са којом постоје отворена питања именовала другој страни преговараче која ће то чинити у њено име. Наравно, то је неприродно зато што у том случају није јасно за коју државу и интересе та лица раде. У случају Ранка Кривокапића и Црне Горе и тај феномен се десио.
У питању је околност којом се не би могла похвалити ниједна трезвена власт, па тако ни власт у Подгорици. Могуће да када се сагледа шира слика све то има неког већег, обичним смртницима и грађанима недокучивог смисла, у контексту убрзаног европског пута Црне Горе. Само је важно водити рачуна да се на том путу негдје не загуби државно и национално достојанство…
