Михаило Каљевић, руководилац Драмског студија ЈУ “Захумље”, за годину је окупио 45 младих глумаца и са њима поставио три представе, оживљавајући литературу на сцени пред никшићком публиком. У априлу прошле године Михаило Каљевић дошао је на чело Драмског студија ЈУ “Захумље” из Никшића и са полазницима је урадио три представе које су наишле на позитивне критике публике и одушевљење актера. Кренуо је од представе “Капетан Џон Пиплфокс” по тексту Душка Радовића, баш онако како је и обећао себи кад је имао седам-осам година.
“Близу моје куће је хотел ‘Југославија’, тада Синдикални дом Жељезаре. Обично су се изводиле комедије, а ми као клинци то нијесмо разумјели, што је за те године и нормално. Једног дана се појавила позоришна трупа која је играла дјечју представу ‘Капетан Џон Пиплфокс’. То ми је било занимљиво, посебно када сам видио њихове костиме. Био сам фасциниран том причом и рекао сам како бих волио да то радим на тај начин. Тај ‘Капетан’ се увијек провлачио кроз моје приче и шапутао ми да га поставим на свој начин. То се и десило после скоро 40 година”, прича Каљевић за “Вијести”. Мјесец након што је постао руководилац Драмског студија, капетан Џон и његови гусари “запловили” су у авантуру и освојили публику, па је брод наставио успјешно да плови и ван Никшића.
“Хтио сам да глумци буду дјеца јер ми је прича више заокружена са том врстом глумаца, него да играју одрасли. Уосталом, представа је за дјецу, а и дјеца се много лакше конектују кад имају глумце који су негдје њихово годиште. Послије толико година ‘Капетан Џон’ је запловио са својим бродом и јако сам поносан на тај сегмент Драмског студија”, искрен је Каљевић.
Троје од Шотриних 500 глумаца: Зоран Радмиловић, Бата Паскаљевић и Милена Дравић
У марту ове године премијерно је постављен нови комад, бајковити роман “Чаробњак из Оза” који је окупио чак 28 младих глумаца, а наступио је и Дјечји хор “Захумља”, док је прошлог мјесеца изведена драма у једном чину, “Ко сам? Шта сам? Ја сам само сањар?”, рађена по мотивима из поезије Сергеја Александровича Јесењина.
“Драмски студио тренутно има 45 чланова, од девет до двадесетак година. Дјеца данас, нажалост, не читају, већ преко Јутјуба послушају књигу за 10-15 минута и њихова пажња је управо тих 15 минута. Кроз Драмски студио се борим да им та пажња не буде 15 минута, већ много већа, али и да их упознам са класичном литературом од које све полази. Сви који желе да се баве глумом, морају да прођу класичну причу. То је први степеник на путу до успјеха. Хоћу да полазници Драмског студија прочитају што више класичних прича како би могли да се ухвате у коштац и са модерном причом.”
Та његова борба је успјешна и полазници с лакоћом иду из пројекта у пројекат, па осим званичних представа изводе и разне одломке, попут одломка из чувене “Ђекне” у оквиру “Корзо феста” који је прошле године био посвећен Драгу Маловићу.
“Била нам је част да учествујемо у тој причи. Признајем да сам се мало бојао, јер је Драго Маловић институција. Са пуно опреза сам приступио пројекту, јер сам се питао да ли ће полазници то моћи да изведу – прво генерацијски, јер им је цијела прича непозната, а онда и да не испадне карикирање. На крају је испало феноменално. Били су присутни и Драгови потомци који су се захвалили и тада сам знао да смо успјели у цијелој тој причи”.
Захваљујући глуми успијевам да буде неко други, а да ми нико не замјери
Каљевић се рано заинтересовао за умјетност, а сличице стрип јунака биле су окидач за глуму.
“Моја велика љубав је рокенрол. Био сам бубњар у хард рок бенду ‘Епицентар’ који, нажалост, више не постоји. Била је то јако лијепа прича. Као клинац сам са пријатељем, Томом Зековићевем, радио представе да би скупили који динар да купимо сличице стрип јунака, животиња, авиона који су ме тада фасцинирали. Сличице су та каписла која ме покренула ка глуми. Сви су вољели спорт и играли испред зграде, а нас двојица смо вољели да будемо другачији од осталих. У малој сали, како смо је звали, ујутро су били цртани филмови, а увече ноћни репертоар. Ту сам се први пут сусрео са Станлиом и Олиом. Тома је био висок и крупан, ја средњег раста и мршав и били смо прави Станлио и Олио у никшићкој варијанти. То смо и изводили и одјек у комшилуку је био супер. Ни дан данас не знам да ли је комшилук тапшао и смијао се зато што им је то што изводимо заиста било смијешно, или да нас подрже”.
А можда су тапшали због тога што је извођење било одлично и што су схватили да ће се Каљевић брзо отиснути у глумачке воде.
“Играо сам највише у представама за вечерњу сцену. Први професионални уговор добио сам са 15 година када сам играо у представи Драшка Ђуровића, ‘Легенда о Зороу’, Никшићког позоришта. Како сам имао 15 година новац нијесу могли да ми дају, а ја нијесам желио бомбоне и чоколаде. Муку смо мучили и на крају нашли начин да добијем тај уговор. Био сам сав важан, уговор сам држао раширен и свима показивао. А на премијери ме било страх – стајао сам раме уз раме са глумцима које гледам преко ТВ-а. Док сам проговорио једну реченицу, 35 пута сам је преслишао у себи. Представу смо извели на ‘Сцени 213’ и мирис те сале ми је остао у прелијепом сјећању”.
Поред ове, Каљевић је играо у још неколико представа Никшићког позоришта, а за неке од улога је и награђен.
“Играо сам Аљошу у ‘Браћи Карамазов’ и добио специјалну награду публике на Будва Град театру. У тој представи нијесам ниједну ријеч изговорио. У једном тренутку сам, у склопу улоге, имао напад епилепсије и тада је наступила вриска у публици да зову хитну помоћ, док неко није рекао да је то дио представе. Представа је одиграна и на Бедему у част Зорана Копитовића, а у публици је била његова мајка која ми је на крају представе пришла, загрлила ме и рекла: ‘Хвала ти Аљоша’. Почео сам тада да плачем, јер њене ријечи су ми биле највећа награда. За ‘Дон Жуана’ сам добио награду за најбољу главну мушку улогу. Играо сам и у неколико представа Обрада Ненезића”.
Троје од Шотриних 500 глумаца: Зоран Радмиловић, Бата Паскаљевић и Милена Дравић
Окушао се и у серијама и филмовима, попут “Мора љубави” и “Тврђаве”, који још увијек није приказан на ТВ-у, а дуги низ година је екранизовао бајке. Његову “Пепељугу” је откупио РТС и приказивао у склопу новогодишњег програма. На локалној РТВ Никшић је водио емисију “Кључаоница”, гдје је рјешавао дјечије проблеме.
“За мене је глума све, све што може да испуни човјека. Захваљујући глуми успијевам да будем неко други, а да ми нико на томе не замјери – да будем лопов, а да не одем у затвор, да будем политичар, а да ме људи не пљују. Радујем се што моје знање и искуство могу да пренесем на друге”, казао је човјек који себе описује ријечима: отац двоје прелијепе дјеце, Николе и Невене, и Мирјанин супруг.
Никола има 14 година, док је Невена двије године млађа. Обоје похађају и Музичку школу и постижу запажене резултате. Никола често свира кад су приредбе, док Невена код оца похађа часове глуме. Мирјана је професорица енглеског језика и њен супруг жали што и други, осим укућана, немају прилику да чују како лијепо пјева.
“Михаило Каљевић је човјек који је рођен и живи у Никшићу, имао прилику да оде далеко, али није хтио. Неко сам ко страшно воли овај град и неко ко страшно плаче гледајући чему овај град иде”, закључио је руководилац Драмског студија ЈУ “Захумље”.
Извор: Вијести
