Пише: Јулијана Мојсиловић
Време америчке хегемоније је завршено и имаћемо период тешке нестабилности и растуће анархије. У суштини, неколико регионалних хегемона који су стабилни, а ови остали су сви плен и некако у стању хаоса, полуанархије, каже професор Мирко Даутовић за Нови магазин
Престанком америчке глобалне хегемоније свету предстоји престројавање, сматра професор међународних односа, аналитичар и стални сарадник Новог магазина, чест гост на другим медијима Мирко Даутовић поводом догађања на Блиском истоку. За Нови магазин говори о претумбаном свету, украјинском питању и студентско-грађанској побуни у Србији.
Прво питање би се односило на цео свет који изгледа као да је потпуно претумбан. Како бисте ви описали ту ситуацију?
Па видимо да нема било каквих правила и система на који смо навикли, врсте уређености направљене након Другог светског рата и у доба Хладног рата, али и у доба америчке хегемоније. Дакле, то време је практично готово и имаћемо, у суштини, наредних неколико векова период тешке нестабилности што се тиче људских односа, међународних односа, са колапсом великог броја држава, тако да ћемо имати растуће анархије у којима нећете имати једну државу, него мноштво неких група. Да ли су оне ИСИС, нарко-картели, који ће контролисати неке области света, ја видим само растући хаос и топљење поретка.
Наравно, неке земље ће наставити да расту и да се стабилизују. Пре свега, рекао бих, источноазијске земље, Јапан, Јужна Кореја и Кина, али видим доста немира и хаоса на Блиском Истоку, Африци, можда и Јужној Америци.
На ово све треба да додамо и климатске промене.
Блиски Исток је ваша главна тема, како та регија генерално изгледа ових дана?
У суштини имамо неколико регионалних хегемона који су стабилни, а ови остали су сви плен и некако у стању хаоса, полуанархије. Ти хегемони су Турска, Иран, Саудијска Арабија, Емирати и Израел. Све остале земље су у некој фази распада. Тако да имамо све већи и већи јаз. Рецимо, Емирати су увелико одмакли, то значи, у некој технолошкој сарадњи са Израелом, са Кином, са свим америчким државама, а с друге стране имате Сирију, у којој је потпуни хаос, грађански рат, упркос томе што сада има стабилну владавину бившег џихадисте, садашњег председника Ахмеда ел Шараа и даље имате велики хаос на обали Сирије, тамо где живе Алевити.
Говори се да је убијено око 1.500 Алевита, да сунитски џихадисти отимају њихове девојке и продају их као робље. Египат је у стадијуму предхаоса. То је земља која је практично на рубу банкрота и колапса и да немају помоћ Саудијске Арабије и САД, питање је колико би дуго опстали.
И Ирак, наравно, који је једна поломљена држава. Оно што је парадоксално јесте да су у другој половини 20. века управо те три земље – Египат, Сирија и Ирак, биле најјаче арапске земље. Такмичиле су се међусобно око тога ко ће да води арапски свет, а Египат је, наравно, увелико био у предности и због популације и због културног наслеђа. Али сад видимо да су те земље заправо у колапсу, док се центар померио због нафте на Персијски залив и, наравно, имамо Израел који, се агресивно шири по Блиском истоку тако да више није само реч о Палестини, него и јужном Либану и Сирији.
И имате најаве екстремиста у Израелу да ће Израел још да се шири и на Сирију, и на Јордан, и на Либан, на Египат, и на Ирак, и да је њима бог обећао све земље између Нила и Еуфрата. И имали смо у претходних, рецимо, десет година страх сунитског света од Шиита. Дакле, Иран је контролисао и Ирак и Сирију, Либан и Јемен. Међутим, Иран је сада поражен. Дакле, многи његови савезници су пропали. Није Иран више проблем. Проблем је сада Израел. Тако да мислим да ћемо сада видети некакву алијансу Турска, Саудијска Арабија, чак и Иран, како би се обуздао Израел. Не у Палестини, ту не могу ништа да уреде, али макар у Сирији да се не шири даље.
Европа у Украјини неспособна
Чини се да је овај старији рат који је почео агресијом Русије на Украјину мало пао у други план бар у јавности. Да ли видите неку могућност да тамо дође до некаквог мира који не би био на изричиту штету Украјине?
Не, не. Украјина је у суштини препуштена, сва та обећања која су долазила са Запада су се показала као јалова, већ је Бајденова администрација изгубила капацитет да помаже Украјини. А Израел је од далеко веће важности за Американце од тамо неке Украјине и не може више да подржава и Израел и Украјину и мора да се определи за једног.
Европа се показала изузетно неспособном, а све време је обећавала Украјини нешто, а сад се испоставља да немају шта да им дају. Нити ће им послати војску, нити имају неке значајне војне капацитете да пошаљу. Најбољи сценарио за Украјину би био да се ова линија раздвајања која постоји тренутно замрзне и да то буду нове границе.
Али Русија тиме није задовољна, она тражи да се Украјинци повуку и из градова које контролишу – Херсон и Дњепар – што ће они тешко да прогутају. Русија напредује хектар по хектар дневно и не показује никакав знак посустајања или кризе. Владимир Путин има врло јасан циљ и јаку вољу да то оствари.
Шта је по вама главни разлог тој ситуацији? Ко заправо сноси највећу одговорност за хаос на Блиском истоку?
Могли бисмо рећи, наравно, империја. Увек можемо да оптужимо, САД будући да имају највећу моћ, имају и највећу одговорност. Њихова трапава интервенција у Ираку, илегална агресија на Ирак 2003. али није сад ствар у тој илегалности, ствар је у томе како је она изведена и шта је од тога направљено. Они су растурили ту земљу након што се окупирали, тако да њих можемо увек да оптужимо, као и за њихову потпуно безрезервну подршку Израелу ма шта Израел радио, што је такође велики проблем. Био би проблем да су подржавали било кога. Дакле, шта год неко уреди на свету, Америка ће да стане иза тога. И та њихова подређеност израелским циљевима, односно израелској политици, и то наметање те неолибералне идеологије – тржиште једнако демократија, то је, ја бих рекао, највећи проблем.
Мирко Даутовић: САД и Израел: Златни пејџер и ум изван кутије
Наравно, ми можемо да кривимо и бивше колонијалне силе, Британију, Француску, што да не, али, мислим да, што се тиче последњих 20, 30, 40 година, ипак је то, Америка, па и Израел. Арапска друштва и Иран такође, због својих властодржаца, због природе режима, и у Каиру, и у Дамаску, и у Багдаду и Ријаду, па и у Техерану, спречавају унутрашњи , развој човечанства, развој људских капацитета.
Претекст овог израелског напада да на Иран је тврдња да та земља развија нуклеарно оружје. То мало подсећа на ону ситуацију са Ираком где се показало да је тврдња о оружју за масовно уништење заправо била лажна и да су разлози били неоправдани. Да ли има неке сличности?
Ја бих рекао да има, наравно, неке сличности, али није иста ситуација зато што Ирак јесте имао нуклеарни програм са Садамом Хусеином. Он је обустављен, колико се сећам већ деведесетих, јер нису имали пара да наставе са тим стварима и сматрали су да је превише рискантно. Израелци су бомбардовали њихове нуклеарне реакторе, тако да су схватали да нема сврхе да се с тим настави.
Иран је, пак, играо игру са својим нуклеарним програмом, та игра се наставља, али је сад другачија. Они су играли ту игру – ми немамо, не развијамо нуклеарно оружје, али развијамо све компоненте које су нам потребне за нуклеарно оружје. Тако да су у том смислу и даље унутар закона, унутар међународног закона, унутар споразума о непролиферацији нуклеарног оружања.
Ви отворено кажете ми не склапамо нуклеарно оружје, али обогаћујете уранијум до стадијума за који напросто не постоји друга примена него за нуклеарно оружје, али то није нелегално. Дакле, немају нуклеарно оружје и вероватно нису имали програм да га направе у том тренутку, али имају све те компоненте. Понављам, то није нелегално, то је и даље у оквиру споразума о нуклеарној непролиферацији. Исто тако сада већ имамо консензус да чак и америчко бомбардовање та три постројења није заправо нарочито оштетило тај програм. Дакле, радило се о 400 кг тог високо обогаћеног уранијума. Где је он? Не зна се. Сада у суштини Иран има потпуно право да направи нуклеарни оружје, јер то је једни начин да спречи даљу агресију на себе.
Зато што Израел има нуклеарно оружје?
Тако је, Израел има нуклеарно оружје, што никада није ни потврдио ни демантовао, а ми то знамо, зато што смо у 1980-им имали једног „звиждача“ Мордекаја Вануну, који је објавио ту информацију у британским медијима, али не знамо тачно колики је израелски нуклеарни арсенал. Негде између 90 и 400 нуклеарних бојевих глава, неке на пројектилима, неке као бомбе које би се лансирале из авиона, неке су, мислим, на четири подморнице са којих могу да буду лансиране. Тако да Израел заиста нема морално право да неком говори да ли треба или не да има свој нуклеарни арсенал. Они свој нису пријавили, нити су се прикључили споразуму о нуклеарној непролиферацији, нити дозвољавају инспекторима Агенције за атомску енергију да приђу израелским нуклеарним постројењима.
То сад може да нас води ка томе да ако Иран направи нуклеарно оружје имаћемо трку за нуклеарним наоружањем на Блиском истоку, јер видите како се Израел понаша, бомбардује некажњено, без икаквих последица са Запада, имате те екстремисте који причају о том неком великом Израелу који мање – више обухвата цео Блиски исток. Имате и нек чланове Кнесета који већ говоре о бомбардовању Истанбула. Тако је Турска заправо будући главни непријатељ Израела. Турска, Саудијска Арабија, можда и Емирати и Египат ће решити да морају да имају тај нуклеарни програм јер је то једини начин да се заштитите од тога да их сутра неко нападне.
Да одемо сад мало до тог Израела. Они већ годину и по бесомучно гађају Газу, иако су обезглавили Хамас у старту. Ви спадате у оне интелектуалце који то што Израел ради сматрају геноцидом. И сада је питање шта је заправо циљ Бењамина Нетањахуа?
Мислим да су његови циљеви прилично лични, а то је да остане на власти. Оно у чему се већина аналитичара из Израела и са Блиског истока слаже је да је њему тај геноцид алатка да би остао на власти. Није га брига за Палестинце да ли ће да живе или не. Њему је битно да његови коалициони партнери који су екстремно десни настављају да га подржавају. То му је потребно да не би ишао на те судске процесе за корупцију. То је његова игра. Игра екстремних десничара је идеолошка. То су људи који су спојили јудаизам са национализмом и то подигли на тај суперлативни ниво, а то је да само јудаизам, само израелска нација једино вреди, све остало не вреди. Они цитирају другу књигу пророка Самуила у којој бог заповеда геноцид, не каже да је геноцид у реду, него га заповеда. И они сматрају да је то за њих заповест. То је буквалистичко тумачење, пуно мржње. А јудаизам је до пре сто година био хумана религија управо због тог искуства Јевреја, сопствене патње и љубави према свету и жеље да се цео свет побољша… Како се то претворило у ово, не знам…
Мирко Даутовић: САД и Израел: Златни пејџер и ум изван кутије
Сва та мржња која се сада фокусира на Палестинце, знате, мржња не може да се угаси, и зато и унутар Израела имате велику поделу између секулариста и религиозних и хипернационалистичких Израелаца и они се међусобно искрено мрзе. Сви они мрзе Палестинце, ту постоји консензус, али се мрзе и међусобно и имају тотално различите визије о томе каква њихова земља треба да буде. Ја се не бих изненадио да у неком тренутку дође и до грађанског рата унутар Израела. То их је и у Библији задесило. Али се неће десити док имају некога екстерно на кога пројектују мржњу.
Питање је колико би Израел то све могао да ради да нема велику подршку Америке и доброг дела Европе. Да ли је та подршка везана за неко саосећање због Холокауста, страха од тероризма или постоји још неко објашњење зашто је подршка толико безрезервна?
Мислим да постоји неколико разлога. Кривица у вези са Холокаустом је нарочито јака у бумерској генерацији, онима рођеним после Другог светског рата па негде до 1970. Нарочити на Западу, у Немачкој. То је уграђено у њихову психу. Али то није једини разлог. Израел је велики партнер Запада и кад је реч о безбедности и новим технологијама, као и о оружју за које им Палестинци служе као кунићи на којима могу да испробавају нове врсте и онда их продају као опробано у рату. Уз то је и чињеница да је израелски лоби огроман, врло моћан и богат. Нагласио бих да је то произраелски, не пројеврејски лоби. Јер имате много Јевреја који се противе ономе што ради Израел. Али имате и екстремну десницу у Европи, као Марин ле Пен или АфД који такође подржавају Израел. Они на њих сад гледају као на савезника против новог великог непријатеља, а то су муслимани.
Ђак Кембриџа, професор у Ташкенту
Мирко Даутовић је завршио је мастер студије међународних односа на Кембриџу, где се заинтересовао за регион Блиског истока уочивши бројне сличности Балкана и Блиског истока у борби за независност и походу за модернизацијом. Од 2023. на америчком универзитету „Вебстер“ у Ташкенту у Узбекистану предаје међународне односе; историју Европе 19. и 20. века; међународне организације и конфликте; семинар о путописцима; историју Могулског царства, и важи за једног од најомиљенијих предавача и најстрожих испитивача у Ташкенту
Вратили сте се из Ташкента у Београд и затекла вас је ова ситуација…
Није ме затекла. Ја сам желео да се вратим. Отказао сам своја летовања по Медитерану и пешачења… смо да бих се овде вратио што пре.
И како са свим тим искуством по свету видите ситуацију овде?
Ја сам велики оптимиста и потпуно сам одушевљен овим што се дешава. Мислим да је ово један од ретких побуна које видим на планетарном нивоу која има велике шансе да успе и у том смислу ме је осоколила, подигла и учинила ме поносним. Кад у једној малој земљи видите толики број људи на Славији који протестује, то је израз једне огромне политичке воље за променама, то је заиста нешто јединствено у овом тренутку у свету. Енергија не посустаје. Дошли смо до тога да овај режим треба да се истањи. Његова легитимност је урушена као и надстрешница.
Наша енергија је велика, а ја не видим никакву енергију међу присталицама СНС-а. Нема никога ко ће да изађе за СНС да ради ово што ми радимо. По томе видимо да је моћ режима истањена и да сада треба размишљати какво уређење ми желимо следећи пут. Наш највећи проблем је наш цинизам заснован на искуству – сјаши Курта да узјаше Мурта и што се корупција прихвата као нешто нормално.
Мирко Даутовић: Записи из Бејрута, град у којем живот не може да стане
Ове неке форме директне демократије које смо открили, било зборови било пленуми студената, је мене одушевило јер је директна демократија нешто што је мени политички врло битно. Да су сами грађани директно инволвирани у многе аспекте вођења државе. Тако да би будуће уређење Србије морало да има тела у којима би био огроман утицај директне демократије и самих грађана.
Да ли верујете да је могуће искамчити, притиснути Александра Вучића да распише те ванредне изборе пре краја следеће године што је најавио као могућност?
Мислим да је могуће ако се довољно уруши све око нас. Могуће је, али то подразумева и мање урушавање наше државе. Ако имате паразита, морате и сами да ослабите тело да бисте се решили паразита. То се не може избећи. То, рецимо значи, пад раста БДП-а, за који и онако не знам чему служи будући да нико од нас не види ништа од тог раста – расте проценат по проценат, а наше плате остају исте. Тако да мислим да је могуће да се он натера на то, а ако није онда морамо да учинимо да овај наш покрет траје годину дана, две године, колико год треба док он не распише изборе… Избори у Косјерићу нису директно рушење, нису битни сами по себи, битни су да се покаже како режим нема легитимност.
Ако га студенти, зборови, грађани не приморају да распише изборе пре краја 2026, може ли тај покрет толико да траје?
Може. Биће тешко, али мислим да смо се већ после ових осам месеци навикли. Организоваћемо све чешће нешто као скупове 15. марта, за Видовдан, да подсећамо да нема легитимност. Наравно, све ће то морати да ескалира, као што је сада ескалирало са полицијским насиљем, ићи ћемо у све даље и даље ескалације док он не попусти и распише изборе. Ми можемо да наставимо на тај Гандијевски начин борбе и две године.
Извор: Нови Магазин
