Piše: Miša Lukić
Kada smo mi išli u školu, a i generacije pre nas, učilo se po istom obrascu. Iste učionice, isti raspored, iste knjige, isti nastavnik pred tridesetoro dece. Tempo je bio jedan za sve, bez obzira na to koliko ko brzo razume. Danas, uz pomoć veštačke inteligencije, stvari počinju da se menjaju.
Zamislite da svako dete uči kao što je nekada Aleksandar Veliki učio od Aristotela. Jedan na jedan, u sopstvenom ritmu, po programu koji je skrojen baš za njega. To više nije zamišljena budućnost. To je nešto što danas već postoji i koristi se, na primer, u Kini, gde više od 24 miliona učenika uči uz pomoć platforme Squirrel Ai Learning.
Skvirel Ai je kineska obrazovna platforma koja koristi veštačku inteligenciju da svakom detetu omogući da uči onako kako mu najviše odgovara. Umesto da svi rade isto, sistem prepoznaje šta dete već zna, šta mu nedostaje i kako najlakše uči. Lekcije se prilagođavaju u hodu, ne po rasporedu. Ukratko, ponaša se kao lični tutor koji razume dete bolje nego što ponekad može i roditelj.
Zaboravite na učenje po istom kalupu za sve. Ako dete ne zna kako da reši jednačinu, algoritam neće samo prikazati još primera. Prepoznaće da možda problem leži u tome što nije razumeo negativne brojeve još u trećem razredu. I umesto da ide dalje, vratiće se tačno tamo gde je rupa nastala. Kada se taj deo popuni, onda nastavlja napred.
Danas se Squirrel Ai koristi u više od tri hiljade obrazovnih centara. U mnogim osnovnim školama u ruralnoj Kini, učenici koji su ga koristili značajno su popravili rezultate iz matematike, i to već nakon jednog semestra. U zemlji u kojoj postoje velike razlike između gradskog i seoskog obrazovanja, ova tehnologija ne samo da podiže znanje, već pomaže da se te razlike smanje.
I nije to jedini primer. Postoji čitava nova generacija alata koji rade slično. Cognii, Khanmigo i Kira Learning funkcionišu kao virtuelni mentori. QANDA je aplikacija koja rešava matematičke zadatke pomoću kamere, i koristi je više od devedeset miliona učenika širom sveta.
U budućnosti, škola više neće biti mesto gde se znanje prenosi linearno, pred tablom, svima u isto vreme. Biće to prostor u kome se stvaraju iskustva. Umesto da slušaju predavanje, deca će učestvovati u eksperimentisanju, istraživanju, ulaziti u uloge, rešavati stvarne probleme. Neće učiti da odgovaraju, nego da postavljaju važna pitanja.
Veštačka inteligencija u toj školi neće biti samo alat. Biće kao lični trener koji prati ne samo šta dete zna, već i kako se oseća dok uči. Ako primeti da gubi pažnju, sadržaj će se promeniti. Ton, tempo, čak i forma, sve će se prilagoditi trenutku. Jer učenje ne zavisi samo od znanja, već i od toga kada smo spremni da ga primimo.
Na primer, učenje jezika više neće počinjati rečenicama iz udžbenika. Dete će razgovarati sa digitalnom verzijom Šekspira. Ili će naručivati ručak u virtuelnom restoranu u Parizu. Neće učiti reči napamet, već kroz situacije. A veštačka inteligencija će ga slušati, ispravljati i ohrabrivati. Biće i prevodilac i korektor, ali i tihi saveznik.
Učionica neće imati granice. Srpski učenik i njegov vršnjak iz Singapura moći će da rade na istom projektu, svaki iz svoje sredine. Istraživaće klimatske promene tamo gde žive, a rešenja će smišljati zajedno. Obrazovanje će biti globalno, ali će takođe biti vezano korenima lokalno.
I sama svrha škole će se promeniti. Nećemo više decu pitati šta žele da rade kad porastu, nego ko žele da postanu. Umesto pripreme za zanimanje, škola će postati mesto za otkrivanje smisla.
A možda škola budućnosti više uopšte neće ličiti na školu kakvu danas poznajemo.
Možda neće imati klupe, rasporede i zvona. Možda neće biti mesto kroz koje svi prolaze istim putem, već koncept u kojem svako kreće svojim. Znanje će dolaziti kad smo najotvoreniji dok šetamo, čitamo, razgovaramo. Učenje neće imati formu. Imaće smisao. I svako dete će ga tražiti. Učenje neće imati adresu. Imaće pravac. I svako dete će ga slediti svojim tempom, na svoj način.
Kako umiru pisci: Glava Jukija Mišime, revolver Vladimira Majakovskog i pepeo Haše Popa
Učitelji neće nestati. Oni će se razvijati zajedno sa učenicima. Biće mentori, podrška, vodiči kroz razumevanje, a ne ocenjivanje. Veštačka inteligencija neće ih zameniti, već produžiti njihovu moć. A grupna nastava postaće nešto najdragocenije – prostor za vežbanje empatije, saradnje, sluha za druge. Deca će zajedno rešavati moralne dileme, graditi gradove iz mašte, debatovati o budućnosti sveta. Projekti će zameniti testove, razgovori će zameniti bubanje, a ideje će postati važnije od tačnih odgovora.
Učiće se lično, ali će se rasti zajedno.
Duboko verujem da će zemlja koja prva omogući kvalitetno obrazovanje svakom detetu, bez obzira na to gde živi i koliko ima sreće u startu, biti ta koja će oblikovati svet u drugoj polovini 21. veka.
Učenje više neće biti vezano za godine. Dete će moći da uči napredne stvari kad god je za to spremno. I neće biti sramota stati, usporiti, vratiti se korak nazad da bi se razumeo temelj. Napredak više neće ići pravolinijski, nego u spiralama – u ritmu ličnog razvoja, ne programa.
Predmeti kakve danas poznajemo, kao što su fizika, istorija ili književnost, možda će nestati u obliku u kojem ih učimo. Umesto toga, deca će raditi na temama. Istraživaće energiju tako što će graditi solarna kola. Upoznavati istoriju kroz razgovore sa Ciceronom ili carom Dušanom, u virtuelnim svetovima koji izgledaju stvarnije od školskog zida.
Zamislite školu u kojoj dete ne ulazi da bi slušalo, već da bi postavilo pitanje: “Šta je danas vredno da otkrijem?” Umesto rasporeda, dočekaće ga mapa izazova. Neka vrata će voditi u eksperimente, neka u igre logike, neka u razgovore.
I da, jednog dana ćemo se osvrnuti na prošlost i iskreno se zapitati kako smo mogli da mislimo da tridesetoro dece treba da uči na isti način, u isto vreme, iz iste knjige.
Ako je Aristotel mogao da oblikuje jednog Aleksandra Velikog, zamislite šta može 21. vek kada svakom detetu damo svog ličnog Aristotela. Jer Aristotel nije Aleksandra učio samo činjenicama. Učio ga je da razmišlja, da oseća, da vodi. Ako veštačka inteligencija može svakom detetu pomoći da otkrije sopstvene potencijale, možda ćemo umesto jednog Aleksandra imati čitavu generaciju onih koji menjaju svet. Ne zbog osvajanja teritorija, nego zbog osvajanja smisla, znanja i slobode da misle svojom glavom.
Budućnost obrazovanja neće se više pisati na tabli, već u detetovom unutrašnjem ritmu. U njegovim pitanjima, u njegovoj znatiželji, u njegovoj tišini. Tehnologija će biti tu, ali ne da oblikuje dete, već da mu omogući da oblikuje sebe.
Veštačka inteligencija nije kraj škole. Ona je njen novi početak.
Po prvi put u istoriji, znanje vrhunskog kvaliteta neće biti rezervisano samo za one koji su imali sreću da se rode povlašćeni. Biće dostupno svakom detetu, bez obzira na to gde živi, koliko ima godina i kakve su mu okolnosti.
I to menja sve.
Jer kada svako dete ima priliku da razvije ono najbolje u sebi, ne menja se samo obrazovni sistem. Menja se društvo. Menja se budućnost.
Izvor: NIN
