Пише: Драган Јовићевић
Политичке турбуленције и друштвене промене на глобалном плану не престају да се преиспитују кроз културолошке студије и то најчешће на плану седме уметности, где је тема националног филма из године у годину све актуелнија. Тако је обимном студијом Филм у Турској: нова критичка историја теоретичар, професор и документариста Саваш Арслан изнова ишчитао не само историју ове велике земље на два континента, већ и њену улогу током најзначајнијих година формативног развоја – од настанка до деведесетих година прошлог века. Дакле, много пре него што ће планетарно позната ауторска имена попут Нурија Билге Џејлана, Зекија Демиркубуза или Јешим Устаолу освојити светске филмске фестивале и публику, Турска је производила на хиљаде филмова, који својом специфичношћу данас доживљавају ренесансу.
Шта је домаћи, а шта национални филм
Књигу, оригинално написану у Америци пре скоро деценију и по током Арсланових постдипломских студија, недавно је објавио и Филмски центар Србије на српском језику (у преводу Ирене Шентевске, с енглеског и турског), а тим поводом сам аутор је гостовао у Београду, презентујући свој рад. И већ у уводу, Саваш Арслан се и сам пита у чему је разлика између националног и домаћег филма, и како раздвојити та два појма у земљи која је по свему била и остала тако специфична. Настала током Османског царства, кинематографија у Турској пролазила је кроз тежак транзициони период као и читава земља, све док се није успоставио један по свему специфичан систем производње филмова у Јешилчаму, својеврсном турском одговору на Холивуд.
„Јешилчам је једна велика улица у Истанбулу, у којој је некада била мека филмских продукција, али и где су се и регрутовали људи који су желели да се баве филмом“, каже нам Саваш Арслан, након београдске промоције. „Дакле, та данас легендарна улица омогућавала је многима приступ филму. Туда су се кретали и они који су желели да буду сниматељи, али и они који су желели да буду помоћници сниматеља. Постојао је и тај легендарни Каскадерски кафић, у коме су стално седели каскадери, који су себе називали `Борбеном хордом`, и који су увек били спремни за снимање. Продукција у Јешилчаму подразумевала је снимање камерама из руке, без долија, кранова или друге профи опреме. Филмови су се снимали без звука, што је олакшавало рад. Све је снимано брзо, на оригиналним локацијама, и нису се правили студији, јер је Истанбул локација сам по себи… Рано ујутру, аутобус би прошао кроз Јешилчам и покупио људе који би тог дана били на снимању. Такво снимање на дан олакшавало је продукцију, јер нико није био унајмљиван на дуже стазе… Једино би с великим глумачким звездама, почетком сваке сезоне, продуценти потписивали уговоре за пет-шест филмова, које би снимали од септембра до јуна. И тако је до деведесетих, Јешилчам произвео на хиљаде филмова.“
А деведесетих је, са сломом филмске продукције, и Јешилчам дошао до свог краја. Арслан до детаља описује тај завршетак, који је почео још осамдесетих с популаризацијом видео-клубова, када је све мање људи ишло у биоскопе па су се сходно томе масовно и затварали, до деведесетих када је, услед економске кризе, примат преузела телевизија. Јешилчам тада одлази у прошлост. „И даље неколико врло малих и старих продукција ради тамо, али на потпуно другачији начин. Постоји и даље тај кафић каскадера, који је данас туристичка атракција. Људи препознају ту плажу у Истанбулу, која је увек ’глумила’ пустињу или неку другу планету у филмовима…“, додаје Арслан кроз смех.
А примера ради, како наводи у својој књизи, седамдесетих година у Турској радило је на хиљаде биоскопа, и већина њих били су на отвореном. Из тога је јасно да је филм тих година, у недостатку доброг ТВ програма па и самих телевизора, био главна забава и преокупација. У осамдесетим, број биоскопа почео је да опада, јер су се масовно отварали видео-клубови. „И многи филмови снимљени осамдесетих нису уопште ишли у биоскопе, него директно на ВХС“, додаје он. „ВХС је диктирао нове жанрове, па су се снимали акциони филмови или римејкови познатих страних филмова, попут данас чувене турске верзије Ратова звезда. Затим су веома популарне биле арабескне музичке драме, а кренуо је и први талас феминистичког филма. Вољени су били и реакциони, саморефлективни филмови, који су преиспитивали шта се заправо дешава у земљи под милитантном влашћу. Биле су то године ревизије историје, религије, позиције Турске у свету. Све је то водило ка засићењу продукције у Јешилчаму, а онда су амерички дистрибутери почели полако да улазе на поље филмске дистрибуције. То је и озваничило крај Јешилчама и почетак сасвим новог турског филма, каквог знамо данас.“
Како и сам каже, њему је раних двехиљадитих, када је започео истраживање о Јешилчаму, било тешко да пронађе филмове, јер није било интернета, нити Јутјуба, а архива је била несређена. Током истраживања, успео је да уради и интервјуе с многима који су радили у Јешилчаму, а које је време у међувремену стигло и више нису међу живима. Тако је интервјуисао и неке сценаристе, који су писали 10 до 15 филмова годишње, те њихове филмографије броје на стотине филмова. „Били су то најбржи „пиштољи“ истока“, додаје Арслан кроз смех. И како каже, интересовало га је све, од тога како су писали, продуцирали, снимали до саме дистрибуције. Тако је дошао до невероватних података. „Турска је током тих деценија произвела огроман број филмова, јер су људи који су снимали знали тачно шта и како би радили. Рецимо, редитељи би од продуцената увек добијали мало филмске траке од којих би морали да произведу филм до 90 минута! Дакле, нема много понављања и времена за губљење. Стога су се добро припремали. Правили би сторибордове и замишљали филм унапред. Сада када гледате, многи филмови изгледају аматерски, јер нису користили иста правила монтаже, као холивудски филм тих година. Зум је био нападан, јер су многи, посебно шездесетих, то сматрали филмским стилом. Биле су то мале продукције, у којима је морало брзо да се ради. Посебно ми је било драгоцено откриће да су снимали чак више верзија истог филма за различиту публику. Тако би, рецимо, за публику западне Анадолије, која је увек била либерална, снимано више љубавних сцена, за регију око Црног мора која је конзервативнија више сцена у џамији, док је за такозвану курдску регију на југоистоку земље увек снимано више туча и јурњава. Али ниједан филм није сачуван у више верзија!“
Методолошки прецизно, Арслан поставља жанрове турског филма, узимајући поједине филмове као примере, од хиљада снимљених. Наш саговорник потврђује нашу претпоставку да није било лако одабрати их из таквог обиља грађе: „Прво, имао сам проблем што нисам имао уједначен број филмова за различите епохе. Рецимо, многе филмове из педесетих нисам уопште успео да нађем. Затим, хтео сам да представим и добре редитеље. А онда да све сузим на жанрове. Ако погледате листу најбољих турских филмова, од 10 филмова увек би осам места заузимали филмови реализма, било да су у питању криминалистички или драмски наративи. Али ја, рецимо, мојим студентима волим да приказујем филм Тарзан у Истанбулу. Посебно студентима монтаже. Јер редитељ тог филма носио је у џеповима филмске траке са снимцима националне географије и из оригиналних америчких филмова о Тарзану, које је показивао екипи и тако унапред монтирао, што је било револуционарно у то време. Много тога је било револуционарно, а ја сам сматрао да се теоретичари нису били довољно посветили феномену Јешилчама, јер је на ту тему било мало књига. И зато сам одлучио да прођем кроз целу историју, на основу онога што сам нашао и склопим све на једном месту. Желео сам да докторирам на турском треш филму из доба Јешилчама, али сам схватио да у Америци толико мало знају о историји турског филма иначе, да сам зато морао прво да испишем шта се укупно дешавало, па тек онда да се фокусирам на треш“, каже поново кроз широк осмех.
Истеривач шејтана
А представљајући треш у Турској, Арслан се бави филмом Шејтан, тамошњом верзијом популарног филма Виљема Фридкина Истеривач ђавола. Анализирајући га детаљно, аутор се присећа и свог разговора с редитељем, Метином Ерксаном, који је своју верзију снимио само годину дана после оригинала. „Био је тада чувен у Турској, али по добрим филмовима. Петнаест година пре Шејтана, освојио је чак и награду на Берлинском филмском фестивалу. Међутим, после се одрекао тог филма. Кад сам разговарао с њим преко телефона, интервју је лепо текао све док нисам поменуо Шејтана. Тада се изнервирао, викао је на мене, рекао да он нема везе с тим филмом и залупио слушалицу. Једноставно одрекао га се, јер је мислио да то није филм који треба њега да представља. Желео је да остане упамћен по драмама које су биле величане. У то време, драма је била краљица филма у Турској. Ако бисте радили било шта друго, били бисте редитељ ниског ранга. Сматрало се да филмови морају да буду као позоришне драме. Била је то узвишена уметност у мислима многих, а заправо већина тих филмова била је изузетно лоша. Притом, данас је интересантније ишчитавати политичке конотације у популарним филмовима него у драмама, које би увек у старту заузимале политички став. У филмовима других жанрова, посебно фантастици, политичке поруке биле би скривене, и тек би их откривали с временском дистанцом на потпуно други начин. Зато су ти филмови постајали касније култни.“
На нашу констатацију да се огрешио о Џунејта Аркина, вероватно највеће звезде турске кинематографије, јер га сем филма о османском јунаку Кара Мурату даље уопште ни не спомиње, Саваш Арслан каже да има једно објашњење зашто је тако испало: „Када сам почињао да пишем књигу, турска верзија Ратова звезда, у којој је играо Аркин, постала је веома популарна у Турској, али су је откривали и у другим земљама, те су многи писали о том филму, иако је снимљен још почетком осамдесетих, непосредно после револуције. То је један од разлога што сам одабрао Шејтана као пример филма фантастике а не тај филм. С друге стране, његова такође енормно популарна серија филмова о инспектору Џемилу с краја седамдесетих, постала је тема књиге једног мог колеге. Та серија је данас посебно занимљива из политичке перспективе, јер је у то време полиција била знатно подељена на левицу и десницу и врло често су се међусобно сукобљавали, а Џемил је био левичарски оријентисан полицајац, што није баш очекивано за филмове тог времена. И зато сам одабрао да га представим кроз Кара Мурата. Али несумњиво да је Џунејт Аркин једна од највећих звезда Турске свих времена, препознатљив и у другим земљама. Познато је и то да је све каскаде он радио сам, што није уобичајено за звезду његовог калибра.“
Баш кад је и Јешилчам престао да продуцира филмове деведесетих, и Џунејт Аркин се повлачи са платна. У то време, телевизија преузима примат, и у једном тренутку постало је тешко замислити програм, посебно телевизију у региону, без турских серија, које су срушиле доминацију латино сапуница. А до тога, како каже Саваш Арслан, није случајно дошло: „Продукција серија била је директан наставак онога што је рађено у Јешилчаму. Многе филмаџије су само наставиле да раде у другом медију. Филм је био готов, и сви су се пребацили на телевизију. И ако погледамо по жанровима, многе серије су преточене из онога што смо гледали у филмовима. Рецимо, једна полицијска серија сада улази у 19. сезону, и то је најдужа серија у Турској, не рачунајући дневне сапунице којих има много као и свуда, али оне се снимају више у Анкари него у Истанбулу. Не знам каква је њихова будућност, али засад Турска произведе од 45 до 60 серија по сезони. Међутим, прошле године их је било мање. Нова економска криза у Турској одражава се на пад продукције серија. Продуцентима је све теже да саставе буџете од новца оглашивача. Неке серије су тако завршаване пре времена, снимање неких прекидано. Време се поново мења. Поготово када су у питању млађе генерације. Данас постоје многе платформе, и за филмове и за серије, и сада је телевизија прошлост, баш као што је онда био филм…“
Саваш Арслан нас још једном враћа у давну прошлост, на саме почетке кинематографије, када је у Турској још за време последњих султана радио Јеврејин Зигмунд Вајнберг, који се сматра пиониром филма, што због првих остварења, што због првог биоскопа у Истанбулу, који је отворио још 1908. године. А управо је та необична фигура била тема његовог документарца из 2020. године, коју осветљава кроз бројне разговоре са члановима његове породице и богату архиву.
Извор: Радар
