Za novi broj časopisa BOMB slavna muzičarka i umetnica Bjork je intervjuisala pisca Oušna Vuonga o njegovoj novoj knjizi u kojoj je je pokušao da svojim čitaocima prenese život i egzistencijalne perspektive ljudi koji su “zaglavljeni” na poslovima u lancima brze hrane. Bjork je ovaj roman “koji gotovo fetišizira i slavi estetiku smeća” nazvala Haklberi Finom za XXI vek.
* * *
OUŠN VUONG: Zdravo! Kako si, draga moja?
BJORK: Sjajno. Upravo sam se vratila sa jutarnjeg ćigonga s mojom poetskom grupom. Danas smo učili pozu feniksa. A ti?
OV: Na prolećnom sam raspustu, nemam predavanja, pa sam ovde u Masačusetsu i dajem intervjue povodom knjige. Malo mi je to čudno, jer mi nikad nije bilo jasno kakve veze intervjui imaju sa stvarnim procesom nastanka knjige.
B: Da, kao da postaneš neko drugi. Sećam se kad sam počela da dajem intervjue, uvek bih započinjala arogantnom izjavom tipa: „Ovo je upozorenje: ovim razgovorom se nećete približiti mom albumu.” A novinar bi me samo gledao u stilu – Ko je ova mala umišljena budala? Danas nikad ne bih tako započela razgovor. Vremenom su objašnjavanje rada i sam rad postali mnogo isprepletaniji. Ne znam da li je to dobra ili loša stvar.
OV: Ja ću da nastavim tu tradiciju. Ništa što kažem neće vas približiti mom delu. Upozorenje: ovo neće imati smisla! (smeh)
B: Upravo tako. Pripremila sam neka pitanja, ali je li ovo samo ćaskanje ili radimo prava prava pitanja?
OV: Možemo kako god ti želiš. Obožavam Bjork novinarku.
B: Ovo je moj „kosplej”, moj mali LARP momenat novinarke. (smeh) Car radosti je nešto neverovatno i čudno, a opet nekako ispunjeno nadom. Likovi izvlače čuda iz nemogućih situacija. Toliko sjajnih opisa udisanja, ukusa i mirisa brze hrane – gotovo da se fetišizira i slavi estetika smeća. Glupo je upoređivati knjige, ali ovaj roman je, na neki način, Haklberi Fin za XXI vek. Junaci su divlji, neukrotivi marginalci. Autsajderi u Americi koji preživljavaju oslanjajući se na svoju maštu. Pitam se da li je to neka vrsta post-optimizma. Da li iza toga postoji filozofija uzdizanja iz takvih situacija?
OV: Bio sam baš frustriran kad su mi govorili da moram da uvedem neku drastičnu promenu na kraju, po uzoru na Aristotela. Taj „epilog” mi je više ličio na reklamu: kao kad kupiš veš mašinu i obećaju ti da će ti promeniti život. Dečko osvoji devojku. Na kraju se otkrije ubica. Siromašak postane bogataš. Kad sam pogledao svoj život, svoju porodicu, ljude iz svoje zajednice, shvatio sam da niko ne živi tako. Moja tetka već dvadeset godina radi isti posao, vozi isti auto, živi u istoj kući… I to nije loš život. To je sasvim pristojan život. Ljudi nisu gubitnici samo zato što su „zapeli”. Većina američkog života jeste svojevrsna zaglavljenost, a kultura nas stalno tera da od toga pravimo neku simpatičnu, ružičastu nadu. Optimizam zarad samog optimizma. A ipak je većina istorije puna ljudi koji nisu pokretali revolucije, koji nisu napuštali nasilne veze, koji su ratovali u ratovima u koje nisu verovali. Većina istorije čine ljudi koji su zarobljeni onim što jesu, a ipak se trude koliko mogu. Hteo sam da pišem o dobrodušnosti bez nade, o ljudima koji znaju da to što su dobri neće ništa bitno promeniti u njihovim životima – ali se ipak trude da budu dobri. Znao sam da nijedan lik u ovoj knjizi neće dobiti bolji posao, niti će doživeti neko veliko prosvetljenje na kraju. Završavaju tamo gde su i počeli, ali su se iznutra promenili – zbog drugih.
Rekao sam urednicima da će mi ovo biti “nezapažena knjiga”. (smeh) Nemam pojma da li će uspeti. Ne radi nijednu od onih stvari na koje se američka proza obično oslanja da bi se prodala. Nema ničega za šta možeš da se uhvatiš na kraju. Kad kupiš kesu čipsa, bar znaš da ćeš dobiti svojih šesnaest unci. A ja ne mogu da obećam da će iko išta dobiti iz ove knjige.
B: Ali tvoja knjiga govori o tome kako naći neku vrstu utopije ni u čemu – i mislim da danas ljudi baš žude za tim. Izvini, neću da uvlačim previše vesti u ovo, ali sve je postalo potpuno ludo. Džej Di Vens uskoro dolazi na Grenland; ideologija iza Trampovog interesovanja za transformaciju Grenlanda postoji još od devedesetih. Kripto likovi poput Balažija Srinivasana, Pitera Tila i Kurtisa Jarvina već prave „čarter gradove”. Jedan od njih, Próspera, nalazi se na honduraškom ostrvu u Karibima – to je anti-woke, techno-bro fantazija u kojoj korporativni diktatori žele da vode države kao da su Tesle ili Amazoni, bez ikakve demokratske infrastrukture.
OV: To je tehnološki imperijalizam.
B: Misliš li da Car radosti pokušava da predloži neku vrstu utopije?
OV: Zanima me kako je naše iskustvo života – ili bar života u Americi – zapravo rezultat dejstva korporacija. Industrija brze hrane nije daleko od onoga o čemu ti pričaš. Kada sam radio u “Panera Bredu” i “Boston Marketu”, mi uopšte nismo pravili hranu. Samo smo je podgrevali. Hrana je bila osmišljena u nekoj laboratoriji na Srednjem zapadu, ili proizvedena u ogromnom skladištu koje je nabavljalo sastojke iz celog sveta, a onda se predstavljala kao topla, domaća američka hrana kakvu bi spremala neka baka. Ali ako je i bilo baka koje su učestvovale u tome, bile su potplaćene, bolesne i radile su za minimalac – rame uz rame sa mnom. Brza hrana je prevara. Na sličan način, Amerika predstavlja imperijalizam kao utopiju – kao da se raj na zemlji može stvoriti rudarenjem kriptovaluta i novim tehnologijama. A to je duboko distopijski. U tom smislu, Car radosti je knjiga o obmani i laži. Zanima me i domišljatost ekonomskih i društvenih gubitnika. Zapadna moralna matrica kaže da su lažovi pokvareni, ali likovi u ovoj knjizi lažu zato što nemaju ništa drugo da ponude. Nemaju ni novac ni robu da daju jedni drugima, pa stvaraju te male portale pomoći kroz laž. Glavni junak, Haj, da bi umirio majku, laže da je upisao medicinu, a zapravo radi u restoranu brze hrane, zaglavljen u toj džojsovskoj priči o malom mestu koje nikud ne vodi. Dobronamerna obmana ili saosećajno laganje nije moralno kvarenje. Tehnokrate o kojima si govorila rade po principu licemerja. Pričaju jedno – o spašavanju planete ili ekonomije – a iza zatvorenih vrata prave sebične dilove koji pljačkaju naš svet. Valter Benjamin je pisao o tome kako prava inovacija ne dolazi iz pravolinijskog napretka, već iz iskakanja iz diskursa. Nove ideje nastaju iz zastranjenja i gubitka. Napredak nije oštar nož, već varnica koja izleti dok ga oštriš i zapali plamen. Hteo sam da ispričam priču o domišljatosti otpisanih, onih koje gaze – ne o žrtvi, niti o narativu u kojem siromašan čovek mora da postane bogat kako bi priča imala smisla. Mislim da Cara radosti ne bih mogao da objavim kao svoju prvu knjigu – urednici bi verovatno rekli da nije dovoljno optimistična. Nema u njoj ničega zbog čega bi se čitalac na kraju osećao dobro. Ali sada, kao četvrta knjiga, mogu da je objavim jer imam „ime”. Kad sam pokušavao da prodam svoj prvi roman, naišao sam na dosta otpora od strane urednika koji su hteli da menjaju priču kako bi bila „pitkija za širu publiku”, šta god to značilo. Prihvatio sam manji honorar da bih radio sa svojom sadašnjom urednicom, En Godof, i to je bila jedna od najboljih odluka koje sam doneo. Ona razume moj rad do srži i podržava moju umetničku viziju u svakom smislu – a to je retka i dragocena stvar. Moraš da zaslužiš pravo da istraješ u svom stavu. Moraš da zaslužiš svoju tvrdoglavost. Da li se ti nekad tako osećaš? Imaš li utisak da što više postižeš, možeš da budeš sve smelija?
B: Apsolutno. Kad sam imala oko četrnaest godina, volontirala sam u jedinoj prodavnici ploča u Rejkjaviku – radila sam na kasi, prala podove, šta god je trebalo. Svi stariji pankeri su tamo volontirali, jer bi prodavnica inače propala, a to nam je bio jedini način da dođemo do muzike. To iskustvo mi je pomoglo da razvijem neku vrstu mehanizma preživljavanja i „uradi sam” filozofiju: možda je teško držati se svoje ekscentričnosti i idiosinkratičnosti na početku, ali kasnije postaje lakše. I sad govorim tinejdžerima: ostanite dosledni sebi! Tvrdoglavost je pravi put! (smeh)
OV: Sve u Americi se vrti oko toga kako da se „probiješ”, da eksplodiraš i zaseniš svet, ali oni koji izgledaju kao da su se pojavili niotkuda zapravo su godinama radili da bi uspeli. Ova kultura fetišizira nasilne, samonikle proboje, ali to nije stvarno. Ti si pričala o tome kako toneš u svoje ekscentričnosti i idiosinkratičnosti, kako ih neguješ kao osoba i kao umetnica – i to jako cenim. Verujem da u nama postoje delovi koji su tajna čak i nama samima, i da umetnost može da ih izvuče na površinu, da ih pokaže svetu. Time sam se vodio u ovoj knjizi. Toliko čudnih stvari bih inače izbacio iz teksta, kao onu scenu u kojoj Haj i Grazina gaze hleb –
B: (smeh)
OV: Moramo to jednom da probamo zajedno, uzgred budi rečeno. Hoćeš da ti ispričam kako je ta scena nastala? Bio sam u Filadelfiji 2014, i dok smo šetali moj partner Piter i ja, videli smo – ne šalim se – piramidu kroasana na trotoaru. (smeh) Ne znam šta me je spopalo, kao da me je neki predak obuzeo, samo sam skočio i počeo da gazim po toj gomili kroasana. Petnaest minuta sam ih manično drobio. To je bila najčistija radost koju sam ikada osetio u životu.
B: A kroasani onako mekani, je l’ da?
OV: Da, i zvuk… bilo je kao ASMR. Kasnije, u hotelskoj sobi, pomislio sam: Čoveče, da nije ovo neka vrsta ludila? Možda je, kad pogledam unazad, to bilo povezano sa nekim podsvesnim, naslednim traumama, a kroasan je bio simbol francuskog kolonijalizma. Možda je to bio čin imperijalne otimačine, i taj dekadentni, slasni simbol moći, bogatstva i kulture mi je bio ponuđen da ga uništim. Jedna od ideja u Caru radosti jeste ravnanje vrednosnih sistema – izravnati sve, pa onda videti gde ko stoji. Roman može biti lep način da se iznesu vrednosti koje se ne uklapaju u dominantnu kulturu. Likovi u ovoj knjizi, recimo, ne mare za Njujork ili Met Galu; nisu ni protiv njih, prosto ih ne zanimaju. I to mi je bilo važno. Toliko toga u mom životu je bilo politizovano, znaš? Kad sam postao pisac, odmah su me proglasili azijsko-američkim piscem, ili kvir piscem. U redu, istina je. Ali postoje i drugi delovi mene koji nemaju etikete, i baš me ti čudni delovi mog života zanimaju. U ovoj knjizi ima mnogo više tajnih, podsvesnih stvari koje bih ranije izbrisao – da sam mlađi pisac, ili da ti i ja nikad nismo razgovarali. Verovatno bih bio previše samosvestan. Ali stvarno moram da ti zahvalim, jer si mi dala dozvolu da iznesem nešto što sam oduvek želeo da pustim napolje.
B: Deset puta sam se zacrvenela. Nisam sigurna da sam baš zaslužila taj kompliment, ali ti ipak hvala. I mogu da se povežem s tim iskustvom, kako se antikolonijalizam iznenada ispolji na neki čudan način. Prošlo je osamdeset godina otkako smo stekli nezavisnost na Islandu, i mislimo da više ne bi trebalo time da se opterećujemo, ali Grenlanđani se još bore za svoju. A sada Tramp hoće da dođe i proždere ih. Decenijama nakon što smo dobili nezavisnost, Danci su konačno vratili originalne rukopise islandskih saga koje su držali stotinama godina. Otišla sam da ih pogledam na novoj izložbi na Univerzitetu Islanda i saznala da ih Danska zapravo nije vratila. Samo su nam ih pozajmili. Pozajmljuju nam sopstveno nasleđe? Šta, jebote? Neokolonijalizam, ili kako god da se zove, tako je prevrtljiva zverka. Hvala bogu što gaziš kroasane. (smeh)
OV: To je moj mali simbolički gest. Ali ne mogu baš da preuzmem mnogo intelektualnih zasluga za to. Negde u meni čuči neka fanatična neman koja je to jednostavno želela da uradi. I sad, kad mi dođu prijatelji u posetu, kupim kutiju kroasana i svi izađemo u dvorište da ih gazimo. To je najkatarzičnija stvar na svetu. Možda bi svet bio bolje mesto kad bismo svi gazili kroasane. Kad sam bio na Islandu, gledao sam video u kojem danska vlada „vraća” sage, i samo sam stajao tamo i plakao. Znao sam tu istoriju, znao sam šta to znači, i činilo se kao konačan povratak. Ali čak je i funkcija tog spektakla bila da iskrivi istinu, zar ne? Taj osećaj katarze, čak i osećaj pobede, zapravo je bio oblik kolonijalizma – emocionalnog kolonijalizma. Prvi čin moći jeste da se jednom narodu preseku koreni, da se odvoje od svojih kulturnih korena, a to su njihov jezik i njihove priče. Jezik je cigla u arhitekturi svake priče, a ukrasti priču znači srušiti ljudima dom.
Izvor: Bomb Magazine
Prevod: Danilo Lučić/Glif
