За нови број часописа БОМБ славна музичарка и уметница Бјорк је интервјуисала писца Оушна Вуонга о његовој новој књизи у којој је је покушао да својим читаоцима пренесе живот и егзистенцијалне перспективе људи који су “заглављени” на пословима у ланцима брзе хране. Бјорк је овај роман “који готово фетишизира и слави естетику смећа” назвала Хаклбери Фином за XXI век.
* * *
ОУШН ВУОНГ: Здраво! Како си, драга моја?
БЈОРК: Сјајно. Управо сам се вратила са јутарњег ћигонга с мојом поетском групом. Данас смо учили позу феникса. А ти?
ОВ: На пролећном сам распусту, немам предавања, па сам овде у Масачусетсу и дајем интервјуе поводом књиге. Мало ми је то чудно, јер ми никад није било јасно какве везе интервјуи имају са стварним процесом настанка књиге.
Б: Да, као да постанеш неко други. Сећам се кад сам почела да дајем интервјуе, увек бих започињала арогантном изјавом типа: „Ово је упозорење: овим разговором се нећете приближити мом албуму.” А новинар би ме само гледао у стилу – Ко је ова мала умишљена будала? Данас никад не бих тако започела разговор. Временом су објашњавање рада и сам рад постали много испреплетанији. Не знам да ли је то добра или лоша ствар.
ОВ: Ја ћу да наставим ту традицију. Ништа што кажем неће вас приближити мом делу. Упозорење: ово неће имати смисла! (смех)
Б: Управо тако. Припремила сам нека питања, али је ли ово само ћаскање или радимо права права питања?
ОВ: Можемо како год ти желиш. Обожавам Бјорк новинарку.
Б: Ово је мој „косплеј”, мој мали ЛАРП моменат новинарке. (смех) Цар радости је нешто невероватно и чудно, а опет некако испуњено надом. Ликови извлаче чуда из немогућих ситуација. Толико сјајних описа удисања, укуса и мириса брзе хране – готово да се фетишизира и слави естетика смећа. Глупо је упоређивати књиге, али овај роман је, на неки начин, Хаклбери Фин за XXI век. Јунаци су дивљи, неукротиви маргиналци. Аутсајдери у Америци који преживљавају ослањајући се на своју машту. Питам се да ли је то нека врста пост-оптимизма. Да ли иза тога постоји филозофија уздизања из таквих ситуација?
ОВ: Био сам баш фрустриран кад су ми говорили да морам да уведем неку драстичну промену на крају, по узору на Аристотела. Тај „епилог” ми је више личио на рекламу: као кад купиш веш машину и обећају ти да ће ти променити живот. Дечко освоји девојку. На крају се открије убица. Сиромашак постане богаташ. Кад сам погледао свој живот, своју породицу, људе из своје заједнице, схватио сам да нико не живи тако. Моја тетка већ двадесет година ради исти посао, вози исти ауто, живи у истој кући… И то није лош живот. То је сасвим пристојан живот. Људи нису губитници само зато што су „запели”. Већина америчког живота јесте својеврсна заглављеност, а култура нас стално тера да од тога правимо неку симпатичну, ружичасту наду. Оптимизам зарад самог оптимизма. А ипак је већина историје пуна људи који нису покретали револуције, који нису напуштали насилне везе, који су ратовали у ратовима у које нису веровали. Већина историје чине људи који су заробљени оним што јесу, а ипак се труде колико могу. Хтео сам да пишем о добродушности без наде, о људима који знају да то што су добри неће ништа битно променити у њиховим животима – али се ипак труде да буду добри. Знао сам да ниједан лик у овој књизи неће добити бољи посао, нити ће доживети неко велико просветљење на крају. Завршавају тамо где су и почели, али су се изнутра променили – због других.
Рекао сам уредницима да ће ми ово бити “незапажена књига”. (смех) Немам појма да ли ће успети. Не ради ниједну од оних ствари на које се америчка проза обично ослања да би се продала. Нема ничега за шта можеш да се ухватиш на крају. Кад купиш кесу чипса, бар знаш да ћеш добити својих шеснаест унци. А ја не могу да обећам да ће ико ишта добити из ове књиге.
Б: Али твоја књига говори о томе како наћи неку врсту утопије ни у чему – и мислим да данас људи баш жуде за тим. Извини, нећу да увлачим превише вести у ово, али све је постало потпуно лудо. Џеј Ди Венс ускоро долази на Гренланд; идеологија иза Трамповог интересовања за трансформацију Гренланда постоји још од деведесетих. Крипто ликови попут Балажија Сринивасана, Питера Тила и Куртиса Јарвина већ праве „чартер градове”. Један од њих, Прóспера, налази се на хондурашком острву у Карибима – то је anti-woke, techno-bro фантазија у којој корпоративни диктатори желе да воде државе као да су Тесле или Амазони, без икакве демократске инфраструктуре.
ОВ: То је технолошки империјализам.
Б: Мислиш ли да Цар радости покушава да предложи неку врсту утопије?
ОВ: Занима ме како је наше искуство живота – или бар живота у Америци – заправо резултат дејства корпорација. Индустрија брзе хране није далеко од онога о чему ти причаш. Када сам радио у “Панера Бреду” и “Бостон Маркету”, ми уопште нисмо правили храну. Само смо је подгревали. Храна је била осмишљена у некој лабораторији на Средњем западу, или произведена у огромном складишту које је набављало састојке из целог света, а онда се представљала као топла, домаћа америчка храна какву би спремала нека бака. Али ако је и било бака које су учествовале у томе, биле су потплаћене, болесне и радиле су за минималац – раме уз раме са мном. Брза храна је превара. На сличан начин, Америка представља империјализам као утопију – као да се рај на земљи може створити рударењем криптовалута и новим технологијама. А то је дубоко дистопијски. У том смислу, Цар радости је књига о обмани и лажи. Занима ме и домишљатост економских и друштвених губитника. Западна морална матрица каже да су лажови покварени, али ликови у овој књизи лажу зато што немају ништа друго да понуде. Немају ни новац ни робу да дају једни другима, па стварају те мале портале помоћи кроз лаж. Главни јунак, Хај, да би умирио мајку, лаже да је уписао медицину, а заправо ради у ресторану брзе хране, заглављен у тој џојсовској причи о малом месту које никуд не води. Добронамерна обмана или саосећајно лагање није морално кварење. Технократе о којима си говорила раде по принципу лицемерја. Причају једно – о спашавању планете или економије – а иза затворених врата праве себичне дилове који пљачкају наш свет. Валтер Бењамин је писао о томе како права иновација не долази из праволинијског напретка, већ из искакања из дискурса. Нове идеје настају из застрањења и губитка. Напредак није оштар нож, већ варница која излети док га оштриш и запали пламен. Хтео сам да испричам причу о домишљатости отписаних, оних које газе – не о жртви, нити о наративу у којем сиромашан човек мора да постане богат како би прича имала смисла. Мислим да Цара радости не бих могао да објавим као своју прву књигу – уредници би вероватно рекли да није довољно оптимистична. Нема у њој ничега због чега би се читалац на крају осећао добро. Али сада, као четврта књига, могу да је објавим јер имам „име”. Кад сам покушавао да продам свој први роман, наишао сам на доста отпора од стране уредника који су хтели да мењају причу како би била „питкија за ширу публику”, шта год то значило. Прихватио сам мањи хонорар да бих радио са својом садашњом уредницом, Ен Годоф, и то је била једна од најбољих одлука које сам донео. Она разуме мој рад до сржи и подржава моју уметничку визију у сваком смислу – а то је ретка и драгоцена ствар. Мораш да заслужиш право да истрајеш у свом ставу. Мораш да заслужиш своју тврдоглавост. Да ли се ти некад тако осећаш? Имаш ли утисак да што више постижеш, можеш да будеш све смелија?
Б: Апсолутно. Кад сам имала око четрнаест година, волонтирала сам у јединој продавници плоча у Рејкјавику – радила сам на каси, прала подове, шта год је требало. Сви старији панкери су тамо волонтирали, јер би продавница иначе пропала, а то нам је био једини начин да дођемо до музике. То искуство ми је помогло да развијем неку врсту механизма преживљавања и „уради сам” филозофију: можда је тешко држати се своје ексцентричности и идиосинкратичности на почетку, али касније постаје лакше. И сад говорим тинејџерима: останите доследни себи! Тврдоглавост је прави пут! (смех)
ОВ: Све у Америци се врти око тога како да се „пробијеш”, да експлодираш и засениш свет, али они који изгледају као да су се појавили ниоткуда заправо су годинама радили да би успели. Ова култура фетишизира насилне, самоникле пробоје, али то није стварно. Ти си причала о томе како тонеш у своје ексцентричности и идиосинкратичности, како их негујеш као особа и као уметница – и то јако ценим. Верујем да у нама постоје делови који су тајна чак и нама самима, и да уметност може да их извуче на површину, да их покаже свету. Тиме сам се водио у овој књизи. Толико чудних ствари бих иначе избацио из текста, као ону сцену у којој Хај и Гразина газе хлеб –
Б: (смех)
ОВ: Морамо то једном да пробамо заједно, узгред буди речено. Хоћеш да ти испричам како је та сцена настала? Био сам у Филаделфији 2014, и док смо шетали мој партнер Питер и ја, видели смо – не шалим се – пирамиду кроасана на тротоару. (смех) Не знам шта ме је спопало, као да ме је неки предак обузео, само сам скочио и почео да газим по тој гомили кроасана. Петнаест минута сам их манично дробио. То је била најчистија радост коју сам икада осетио у животу.
Б: А кроасани онако мекани, је л’ да?
ОВ: Да, и звук… било је као АСМР. Касније, у хотелској соби, помислио сам: Човече, да није ово нека врста лудила? Можда је, кад погледам уназад, то било повезано са неким подсвесним, наследним траумама, а кроасан је био симбол француског колонијализма. Можда је то био чин империјалне отимачине, и тај декадентни, сласни симбол моћи, богатства и културе ми је био понуђен да га уништим. Једна од идеја у Цару радости јесте равнање вредносних система – изравнати све, па онда видети где ко стоји. Роман може бити леп начин да се изнесу вредности које се не уклапају у доминантну културу. Ликови у овој књизи, рецимо, не маре за Њујорк или Мет Галу; нису ни против њих, просто их не занимају. И то ми је било важно. Толико тога у мом животу је било политизовано, знаш? Кад сам постао писац, одмах су ме прогласили азијско-америчким писцем, или квир писцем. У реду, истина је. Али постоје и други делови мене који немају етикете, и баш ме ти чудни делови мог живота занимају. У овој књизи има много више тајних, подсвесних ствари које бих раније избрисао – да сам млађи писац, или да ти и ја никад нисмо разговарали. Вероватно бих био превише самосвестан. Али стварно морам да ти захвалим, јер си ми дала дозволу да изнесем нешто што сам одувек желео да пустим напоље.
Б: Десет пута сам се зацрвенела. Нисам сигурна да сам баш заслужила тај комплимент, али ти ипак хвала. И могу да се повежем с тим искуством, како се антиколонијализам изненада испољи на неки чудан начин. Прошло је осамдесет година откако смо стекли независност на Исланду, и мислимо да више не би требало тиме да се оптерећујемо, али Гренланђани се још боре за своју. А сада Трамп хоће да дође и прождере их. Деценијама након што смо добили независност, Данци су коначно вратили оригиналне рукописе исландских сага које су држали стотинама година. Отишла сам да их погледам на новој изложби на Универзитету Исланда и сазнала да их Данска заправо није вратила. Само су нам их позајмили. Позајмљују нам сопствено наслеђе? Шта, јеботе? Неоколонијализам, или како год да се зове, тако је превртљива зверка. Хвала богу што газиш кроасане. (смех)
ОВ: То је мој мали симболички гест. Али не могу баш да преузмем много интелектуалних заслуга за то. Негде у мени чучи нека фанатична неман која је то једноставно желела да уради. И сад, кад ми дођу пријатељи у посету, купим кутију кроасана и сви изађемо у двориште да их газимо. То је најкатарзичнија ствар на свету. Можда би свет био боље место кад бисмо сви газили кроасане. Кад сам био на Исланду, гледао сам видео у којем данска влада „враћа” саге, и само сам стајао тамо и плакао. Знао сам ту историју, знао сам шта то значи, и чинило се као коначан повратак. Али чак је и функција тог спектакла била да искриви истину, зар не? Тај осећај катарзе, чак и осећај победе, заправо је био облик колонијализма – емоционалног колонијализма. Први чин моћи јесте да се једном народу пресеку корени, да се одвоје од својих културних корена, а то су њихов језик и њихове приче. Језик је цигла у архитектури сваке приче, а украсти причу значи срушити људима дом.
Извор: Bomb Magazine
Превод: Данило Лучић/Глиф
