Пише: Синан Гуџевић
Шакала сам опет видио прије неколико вечери. А прије коју годину, једне љетне ноћи ми је дошао под прозор, и лануо. Отворим прозор, пошаљем на њега сноп свјетла из лампе, он стоји испод прозора и залаје још јаче. Шакала раније није имало, о њима се могло читати код Брехма, сад ми долазе у двориште. Па сам на полици са књигама нашао и куну златицу, и њу чекам да се опет јави.
Уз камени зид куће моја су браћа давно сазидала зградицу од оних блокова који се зову шљака блокови. Та се просторија некад звала колиба, у њој се чувао и сир, сад је то шупа са свакојаким такараватом. Сутрадан по доласку овога љета на вањском зиду те шупе видио сам седам кукастих крстова кредом нацртаних. Њих не може видјети нико ко не дође до куће, на страну што кроз село и не пролази више нико, те сам их видио само ја. За вријеме Другог свјетског рата два њемачка ђулета су пала у Граб, нико није погинуо, а једно је пало у сусједну Радаљицу и убило једну жену. То је, уз једну копчу с њемачког опасача и два-три шљема из којих су се хранили торни пси, све што је од Нијемаца остало у селу. А сад нацистичка свастика. Истражио сам и сазнао да су то начинила дјеца неког од пријатеља мога синовца кад су дошла с родитељима на излет. Пожалим се једном рођаку, он каже, аман што си докон, шта зна дијете шта је свастика. И још каже, па то су цртали и гимназијалци по вецеима школским, још у Титово вријеме је тога било. Само је тада било кажњиво, а сад, право речено, није да знамо да је кажњиво. Тако да смири се, обришеш водом, креда се лако брише, и мирна и колиба и кућа.
Док се не појави бијел комарац, мечка је и даље главно чудо једине куће у Грабу, а и оних села низбрдо од Граба. Видјели су је недавно у Кошкову усред бијела дана, крај једне куће. Није напала никога, али се није ни уплашила никога. Милану Гојковићу из Мухова одвукла је липсалу јуницу па је довукла у бару, и кад се стрвина уцрвљала, мечка је дошла да се храни црвима. То је описано, има и то код Брехма. Моме рођаку Идризу, који живи у Пазару, а пчеле је имао на двадесетак метара од споменуте колибе, крајем априла разбила је пет нових кошница.
У посљедње двије године провео сам укупно седам мјесеци у Грабу. Мечку нисам видио ниједном, а брундање сам јој чуо једне ноћи прије двије године. Сутрадан сам видио штету на пчелињаку другог рођака, о томе је било ријечи у овој рубрици. Иако мечку нисам видио, од претпрошле године сам стручњак за мечкине балеге. Кажем мечкине, а можда су медвједове, јер се у Санџаку медвјед више зове мечка него медвјед, као што се и мачка зове мачка а ријетко мачак.
Рођаци, кад их чујем телефоном, савјетују ми да не ходам далеко од куће. Кад им кажем да морам, они кажу не мораш. А ја морам начинити бар два сата хода, узбрдо па низбрдо. То чиним сваки дан, излазим чим сунце издужи стварима сјенке, а враћам се по мраку ил мјесечини. Онда ми један каже да набавим петарде. Други каже да су петарде за мечку слабе, боље да набавим топовске ударе. Од тога би стругнула дубоко у планину, и не би се лако вратила, каже ми један тумач природе и друштва.
Ако икоме од њих кажем да никад нисам запалио петарду, неће ми вјеровати. Добро, кажем себи, није то нека несавладива вјештина, ако могу дјеца, могу и ја. Дјеца могу и ствари које су старијима недостижне: колико дјеце говори кинески, а ја не могу, не умијем кинески. Сјећам се кад је пјесник Миро Петровић једном казао како се срами што не прича македонски, а ено предшколска дјеца у Струги сва га причају. И то течан македонски, нису шала македонска дјеца. Могу, дакле, учинити шта могу: у лијеви џеп ставим двије петарде, у десни упаљач, и наоружан кренем у свој поход у сумрак. И држим лијеву руку у џепу с петардама, а десну на упаљачу. И онда, преко потока, ето мечке. Останем прибран и кажем јој: стара, само тренутак, да запалим фитиљ прије но пуцу хитнем према теби. И мечка шта ће, не дај боже шта се трпјет може.
Не ваља ти то тако, каже ми други рођак, не ваља ти, гарамет су петарде, тако ми овога телефона. Добро, но шта ваља? Купи пиштољ, јок прави него онај што пуца јако, а нема куршума. Гасни пиштољ да купиш, има тога по Пазару и по Сјеници, има га и у радњи, а сигурно га неко продаје и кријући. Најбољи ти је Екол магнум деветка, пуцањ му је јак, а појача се у густишу од јоха уз поток. Што би неко продавао лажни пиштољ кријући? Ево што: можеш с њиме ући у банку, руке увис, дајте паре, и опљачкаш банку. Добро, пљачкаши банака су, зна се, уредно опскрбљени дозволама за посједовање и ношење пиштоља? Немој се ти шалити, но га набави, и дозволу за њега, ако треба. Шта ако треба, мора ли се или се не мора имати дозвола за пиштољ који плаши мечку? До недавно је морало, можда више не мора, не знам, најбоље да питаш МУП, они све знају. Ако МУП све зна, онда зна и гдје је мечка. Е то не зна, МУП мечку штити, ђе је да је. Добро, и ако набавим тај гасни пиштољ, кажеш калибар девет, који рокне јаче но петарда, чиним ли пуцњем прекршај против заштите мечака и међеда? Ада јок, неће планина остати без мечака због тога, али питај МУП или ловачко друштво. Мечке су у Србији неприкосновено заштићене, више но чоек.
Добро, претпоставимо да сретнем мечку на једном од мојих свакодневних прелазака преко потока. Претпоставимо да је видим на десетак метара испред себе. И претпоставимо да сам прибран, миран и све што иде кад ти на пут изнебуха изиђе мечка. Онда с кука потегнем гасни пиштољ за који ми је МУП издао дозволу. И пукне ћорак и претпоставимо да се мечка дадне у бијег. И нормално, ја вратим пиштољ одакле сам га сподбио. Таман то, и то је то. Видиш, за мене то није то. Ти знаш да оружје никад нисам бегенисао, ада никад, и сад да идем по стазама из дјетињства с пиштољем у руци. Или хајде, не у руци него с пола кила тежине на десном куку, ђилкош у родном селу и да то зовем шетњом, је ли? Идем пољем и пуцам пиштољем, ха? Е ту шетњу такву нећу да имам. Ако нећеш такву шетњу, а ти кад идеш према потоку из бијела грла извиј неку севдалинку, тако ћеш мечки јавити да си ту ђе си, и она ће те чути, па се одмакнути да те боље чује. “Тамбурало момче уз табуру” или “Дворе гради Комадина Мујо”. Ако ти је то можда тихо, а ти удари црногорски “Текла вода на валове”. Тако ћеш и мечку забавити, и мечка зна да ко пева зло не мисли. За певање преко потока уз јохе не треба ти дозвола. А нијесмо чули да је мечка појела некога што је певао.
Добро, хајде да кажем да разумијем шта кажеш. Али, али, да питам тебе, себе нећу: је ли то уживање у родном селу, то да два сахата идем узбрдо, кроз грање и преко потока и певам, сваки дан, и тако цијело дуго топло љето? Па боље ти је тако, него да причаш сам са собом, или да не причаш него нагласно размишљаш. То мечка не чује, знаш и сам да је она тврда на ухо. Тад си јој највише сумњив, не зна шта јој мислиш, кад натрнта на тебе, па те напане, знаш како кажу тренери, напад је најбоља одбрана. Она ти је ка и МУП: кад пуцаш зна на чему је, и кад певаш зло не мислиш, а кад мислиш, сумњив си. Није шала мечка. Ако се бојиш да ћеш од певања промукнути, а ти набави пиштаљку. Ону јаку, од 120 децибела, па чим се примакнеш потоку, писни у њу, има да и глухој мечки скрозира обадва уха. Та пиштаљка је енглеска, писак јој је такав да би га и мртви у гробљу чули. Кад у њу писне енглески судија на Анфиелду, чује га сваки играч и сваки навијач, и људи у кафанама иза стадиона. Није шала та пиштаљка.
Није мечка шала. Све до прије коју годину страх смо имали од вукова и дивљих крмака. Откад се мечка појавила избрисала је и вука и крмка и јазавца и орла и гаврана и лисицу. Гдје су они дивни дани кад смо зазирали од вука или вепра, или од дивље мачке. Или од караконџуле. Сад је све то мечка збрисала и пребрисала. Село је пусто, дошло дотле да ћеш у њему прије срести мечку него мачку.
Извор: Портал Новости
