Пише: Филип Драговић
Видим да су „стручњаци“ из институције дискутабилног кредибилитета, скраћено ФЦЈК (феномени цурећег језичког квалитета) ускликнули како им се на шалтер јавило „чудо“ бруцоша, а онда како је на никшићком факултету за језике и књижевности (пазите!) дупло више дјеце која су одабрала студирање „црногорског“ у „односу“ на „српски“. Није требало пуно па да се „научници“ са дипломом србијанског муфтије унесу у истраживачки подухват: значи ли ово да нас има више него на попису?
Е сад, ако је некоме збиља до истраживања а не до зафрканције, ја бих замолио, у име истине, љубави, правде, демократије….итд. да нас неко извјести о валидности академских звања, акредитацијама, финансијском пословању и осталим елементарним ставкама функционисања овог ФЦЈК… мислим прије него скроз исцури материјал за испитивање. С тим у вези било би лијепо чути нешто о образовном профилу и животној доби тамошњих бруцоша. Једна ми птичица дојављује да у тој „интелектуалној бусији“ нема чега нема. Па би један извјештај такве природе распршио све злонамјерне сумње нас велико-Срба. Примјера ради, подгоричке гимназије (и она „Слободан Шкеровић“ и она „Свети Сава“) уписале су нове ученике са најмање врлодобрим успјехом и у одговарајућем узрасту. Цијеним да не би било фино да се испостави како је образовни ниво и узраст ових „ФЦЈК бруцоша“ далеко од адекватног.
А као треће питање предлажем: колики је број ових будућих стручњака за језик и књижевност изван грађана самог Цетиња? Ако он није барем изнад половине, за мене су и са те стране упитни академски профили и намјере таквих „бруцоша“. Јер, осим што су им професори дискутабилних звања и знања, питам се каква је то помама за језиком на самом Цетињу? Имају ли та дјеца икакав поглед према Котору (поморство), Подгорици (технички факултети) Игалу (медицина)? Имају ли икакав осјећај за умјетност која се студира у њиховом родном граду на три академије? Или је све завршено по принципу идеологије (волим „црногорски“) и метеорологије (да се дјеца не квасе на путу за Пг)? А критеријум за упис на умјетничке академије – зезнут (треба нешто показати на пријемном).
И док не пожуримо са питањем јесмо ли на попису добили погрешне податке о језику, и док не заборавимо на питање да ли црногорска дјеца из српског говорног подручја више воле нпр. математику или историју? – хајде да видимо шта опредељује студенте на овом правом факултету у Никшићу, да у дупло већом броју упишу „црногорски“ у односу на „српски“? Можда инерција чињенице да се предметни назив у школама још увјек качи за прву ријеч оне франкенштајновске конструкције „ц-с/б/х“? А треба ли рећи колико је тај и такав назив издејствован не-демократском и не-научном трговином у парламенту? А сад, је ли, шта дијете зна шта је 100 кг? Односно, откуд данашњем бруцошу жељном истраживања језика и књижевности, увида у све нијансе те и такве петљавине? И коначно: је ли тачно оно што цвркућу птичице по Никшићу, а што и дјеца (баш ова са индексом у руци) знају: да је дипломирати (па још са добрим просјеком) на одсјеку за ЦГ језик и књижевност 100 пута у односу на стицање сличне дипломе на одсјеку за Српски?… или што би се рекло: док си рекао „кекс“ на матерњем.
