Како је новоупокојени професор Светислав Г. Поповић заждигао најзначајни храм Пеђе Ристића, онај Барски, нека ово подсјећање буде умјесто воштанице за обојицу.
Пише: Александар Живковић
Погодила ме је вијест о упокојењу професора Архитектонског факултета у Подгорици Светислава Поповића. Као да се поново упокојио потомајстор Предраг Ристић, Пеђа Исус, са којим сам имао прилику да другујем крајем његове овоземаске жизни. И тада ми је највише причао о два црногорска мајстора архитектуре, другу из младости, Вукоти Тупу Вукотићу, и професору Светиславу Поповићу. Понешто од тих разговора објавио сам у подгоричкој Слободи: https://zurnal.me/predrag-ristic-zidanje-hrama-je-otvaranje-vrata-carstva-nebeskog/
За ову прилику чини ми се најприкладнији овај цитат Пеђе Ристића:
„И онда се догодило чудо. Мој највећи Храм у Бару чији је цртани главни пројект разрадио и водио градњу професор архитектуре др Светислав Поповић, без дана мог надзора, иако и сам значајан и талентован архитекта, јер није био сујетан ништа није мењао у пројекту. Тако је Храм у Бару више моје потпуно дело него храм у Подгорици и то је моје најуспелије достигнуће.“
Није то била обична, па ни неуобичајено висока колегијалност једног мајстора архитектуре према другом. Било је то, по Пеђи, созерцавање тајне заждитељства, и још више, Свете Тајне Размјере, како је он говорио.
Лишен сујете за живота, професор Светислав Поповић заслужио је воштаницу од колеге. И од свих нас.
