Пише: Алекса Анђелић
Ко год и данас зарони у богати свет грчких трагедија, биће изнова изненађен њиховом интелектуалном дубином и лиричком узвишеношћу. Грчке трагедије, махом се заборавља, изводиле су се у склопу религијског церомонијала, то јест за време Велике Дионизије. У славу бога Диониса, у част његовог култа, настали су први обриси позоришне уметности какву је данас познајемо. Може се рећи да сва уметност створена у том обличју потиче од Велике Дионизије и њеног култног значаја.
Али стара грчка уметност, као и поезија, сем несумњиве естетске вредности, у свакој својој појавности никако не заборавља своју дидактичку функцију. Хомерови епови, трагедије, Пиндарове Оде, сем чисто уметничког надахнућа које могу да проузрокују, трудили су се да изразе одређену визију и поглед на свет, не само у политичком смислу. Етика коју ова дела предочавају израз је једног сасвим другачијег Dasein-a, речено хајдегеровски. Бивствовање старих Грка, њихов поглед на свет и природу као physis [1] били су израз сасвим специфичног светоназора до чијих дубина не можемо допрети гледајући кроз призму модерних погледа. У много чему је старогрчки поглед на свет нама данас недокучив и тако ће остати, о чему је славно ламентирао Ниче.
Предмет овог есеја није старогрчки светоназор нити метафизичка истрага њиховог бића у својој појавности, већ конкретан израз њихове политичке мисли изражене кроз грчку трагичку поезију у делима Софокла и Есхила. Као што ћемо видети, ове трагедије предочавају једну развијену и прилагођену политичку визију античког конзервативизма. Како ћемо видети, античка политичка гледишта, понасве атинска визија природног закона, у сагласју је са доктрином Едмунда Берка израженој у његовим Размишљањима о Француској револуцији, ако не изричито, онда суштински.
Софоклова Антигона
Прикладно је започети са једном од најславнијих трагедија античког доба, Софокловом Антигоном, последњом од три сачуване Тебанске трагедије које се баве успоном и падом Едипа и династије Лаертида. Ако је истина да је у сржи сваке грчке трагедије морална дилема и њено амбивалентно разрешење, онда је Софоклова Антигона изврстан и типичан пример грчког осећаја трагичног. Модерни читалац и данас суосећа са, с обзиром на краткоћу дела, јасним психолошким и етичким мотивацијама сваког од ликова уплетених у језгро трагичког расплета. Софокле у Антигони, у релативно раном периоду политичке свести, филозофије, политичког развоја, поставља питања чију важност не можемо данас олако занемарити, а на која кроз миленијуме политичке филозофије и мисли и даље нисмо дали сасвим задовољавајући одговор. У сржи Антигоне је сукоб између власти и традиције. Између божанског и овоземаљског поретка. Сукоб између подвојеног осећаја дужности. Исправно поступање у ситуацији када обавезе и дужности према сукобљеним странама проузрокују раздор.
Антигона почиње након догађаја описаних у Есхиловој трагедији Седморица против Тебе. Двојица трагичара обрадили су исти мит, али сваки са посебном акцентуацијом и наглашавањем различитих аспеката који одговарају њиховом уметничком и етичком изражају. Након што је Едип протеран од стране својих синова из Тебе, Едип кажњава њихово властољубље на традицонални хеленски начин: проклетством. Браћа Етеокле и Полиник одлучују да избегну проклетство тако што ће наизменично владати годину дана, те другом брату препустити власт. Када је дошло време, Етеокле одбија да препусти власт свом брату и протерује га из Тебе. Полиник одлази у Арг и враћа се на челу војске са славном Седморицом, чија обест и презир према божанском поретку чине тематику Есхилове драме. Све се завршава обостраном смрћу у боју између Етеокла и Полиника.
Антигона се наставља након ових догађаја и марцијална, грандиозна атмосфера Есхилове драме сасвим недостаје у Софокловом изражају. Антигона обилује једном ритуалистичком атмосфером, тмурном и загушљивом. Већина радње се одвија у присуству мртвих или у подземљу. Последице узалудног хероизма Полиника и Етеокла остављене су њиховим сестрама на разрешење. Антигона и Исмена, Едипове ћерке, за разлику од своје браће, сасвим су посвећене моралној, те религиозној (код Грка једно те исто) исправности. Њихова врлина чини оштар контраст према обести и непромишљеној ратоборности њихове браће.
У Антигони, као што смо назначили, основна нит расплета је подвојеност која настаје у сукобу божанских и овоземаљских закона. Антигона се сукобљава са Креонтом, новим владаром Тебе и Едиповим ујаком, око Полиникове постхумне субдине. Креонт, као представник грађанске и легалистичке визије типичне за поглед на државност тадашњег грчког полиса, сматра да Полиник као издајник и освајач није заслужио да буде сахрањен са свим ритуалним и религиозним частима, већ да труне тамо где је погинуо. Антигона, иако свесна Полиникових преступа, сматра да Креонтов захтев, иако разумљив и у неку руку легитиман, ипак је задат од смртне руке, а посебно од руке новопеченог владара.
„Ком власт је млада – сваком крута јесте ћуд“, како нас учи Есхил у Окованом Прометеју. Креонт тежи да своју новостечену власт учврсти тако што ће од Полиника направити пример. Антигона је чврста у својој одлуци да Полиника, као свог брата, ма какав био и шта год учинио, сахрани са свим частима које му достоје. Она тако својој сестри Исмени каже: „С таква дјела дика ми је мријет, јер драга до њег – до драгог ћу у гроб лећ, учинит свети гријех. Та дуље свиђат се ја свијету морам оном негол’ овоме, јер ондје довијек ћу почиват.“[2]
Са друге стране, Креонтов захтев је из његовог гледишта разуман: „Ако будем непослух рода свога неговао, изван рода ће још јаче пораст. Тко је своме човјек строг, и граду ће се показат праведан. Тко погази и силом крши законе, и заповиједат мисли господарима, тај хвале се мене неће достанут, ал ког град ти постави, тог слушат јa, па била трица, право а и неправо.“ Ко у овоме не би видео заметак Хобсовог Левијатана? Поредак је кркха и непоуздана твар, која се увек клати на стрмој литици. Једном када дозволимо да спољни захтеви доспу до недодирљивог чворишта власти, отварамо врата ка сваколикој злоупотреби. Али Креонтова власт је нова и као таква тенденциозна и спремна на преступ да би се очувала. Креонтови закони задржавају задах скоројевића. Иако готов на очување поретка по сваку цену, Креонт је пуки човек и његови закони нису ослобођени субјективности и властољубља колико би он хтео да јесу. Антигона каже: „Та не прогласи мени ваљда ово Зевс, нит Правда, вјерна друга доњих богова, оваквих закона ти људма постави; Нит твој је проглас толико јак, те ти ко смртник дићи би се могао над божје, неписане, сталне законе. Од данас нису ни одјучер, од вијека па довијек живу, нитко не зна откад се појавише.“
На овом месту сасвим је извесно да је визија поретка, закона, легитимности и легалитета грчких трагедија у потпуном сагласју са конзервативном мишљу како је она изложена у свом раном обличју после Француске револуције, у радовима Берка и Де Местра. У овом прогласу можемо видети једну правну филозофију која се сучељава са појмом позитивног права. Визија грчких трагичара негира право као Gesetz, као једно покоравање екстерно осмишљеном основном закону. Овај поглед на право је процедуралан, поглед на закон као раслојавање и одсјај божанског у људском поретку. Индикативни су стихови: „Зевсе, која би обијест људска скршила снагу твоју? Њу нити када свлада сан свекротилац ни неуморни мјесеци. Као владар богова, вијеком довијека млад сјајем на Олимпу владаш блиставом. Па одсад и унапредак, ко досад, вијек ће вредити тај закон.“
Другде, у Краљу Едипу, Софокле наводи: „Кад би мени чуват било суђено у збору и у твору свуд чистоту свету! За то јесу закони високи, што у етеру се небеском родише; њима отац је сам Олимп, а смртно их не стварало биће човјечје нит ће икада их заборав на сан смамит.“
Очигледно је да грчка правна филозофија умногоме подсећа на енглеско обичајно право. У недостатку основног, референтног закона, британски common law гледа на правосудну праксу као постепено откривање закона, не задатог, него као већ постојећег у основним моралним постулатима и заједничким погледима неопходним за постојање једне људске заједнице. Сваки поступак и пресуда се заснивају на међусобном сагласју и заједничким претпоставкама живота у заједници. Разлика овог погледа са грчким јесте да, у грчком случају, закон који је откривен је онај који сија вечном младошћу са бесконачног Олимпа. Закон је проткан једном ауром сакралног, и као такав чини основни поглед не само грчких трагедија, већ и античког хеленског друштва. Прекорачење које води у хибрис (ὕβρις), односно обест, охолост, јесте директна последица непоштовања богомданих закона и мере коју су ти закони прописали. Нико, а посебно људски законодавац, није изнад божански задатих закона утканих у реалност, што је основни узрок Креонтовог пада.
У својој обести, људским законом помислио је да пренебрегне оно што је постојало много пре, и што ће постојати много после њега. Људском руком прописани закони, настали чисто апстрактно и као производи ratio, срушени су под теретом традиције, јер традиција није продукт мисли само једног законодавца, већ муком стечено знање вековним искуством људског рода.
Есхилова Орестија
На овој тачки се ваља задржати и зарад даљег објашњења призвати у помоћ другог грчког трагичара и његову слављену Орестију. Мислимо на Есхила.
Есхилова Орестија се може читати као један бревијар античког конзервативизма и политичке филозофије. Прерушена у расплету овог дела налази се хеленска визија настанка поретка и државности, сукоб инстинкта и ума, као и место како божанског тако и примордијалног и посве људског у државном устројењу. Ваља назначити да су сами расплети грчких трагедија у очима њихове некадашње публике били сасвим тривијални. Већина гледаоца била је упозната са радњом и садржином мита, тако да било какви заокрети или детаљи радње нису могли превише да их изненаде.
Заплет и садржај мита служио је као средство за преношење етичко-дидактичког садржаја, као што је наведено у уводу. С тим на уму, можемо приметити да радња Орестије, односно Агамемнов повратак из Троје и његово убиство од стране његове жене Клитемнестре и њеног љубавника Егиста, те Орестова освета, служе као савршен инструмент и позадина за излагање филозофско-политичких гледишта Есхила, као и тадашње Атине. Након освете над рођеном мајком и њеног проклетства, Ореста прогоне Ериније. Као врло старе, гневне, и незасите богиње, старије и од олимпских богова, те њиховог поретка, оне су представнице примордијалних закона и обичаја примитивне људске заједнице. Посебно их расрђује породични злочин, то јест Орестово убиство мајке. Ериније се могу схватити као богиње крвне освете, грозног и раздрешеног, али неизмерно снажног осећаја за правду код примордијалног човека.
Тројански ратници, римски богови, Херкул у мозаику старом 1.600 година откривеном у Сирији
Ериније су приказане као застрашујуће и гротескне (причано је да су за време приказивања Орестије жене падале у несвест на призор Еринија), обилне у њиховој праисконској снази, али никако неправичне или неморалне. Оне су првобитни покушај успостављања поретка и праведности изражене као сила и инстинкт. Осветољубивост, као и сви људски инстинкти, варијабла је на коју се мора рачунати и као такве, Ериније су митологизација прошлости племенског човека. Орестија нуди морфологију прогреса политичке свести и осећаја кроз развитак и актуелизацију правде од крвне освете до појаве првог покушаја успостављања правне државе у забележеној историји.
У једној од најславнијих строфа, не само Есхиловој, већ и целокупне грчке драме, проналазимо један епистемолошки поглед који као да је извучен из редова постреволуционарних, конзервативних мислилаца: „Зеусу ко кличе и побједу од срца слави, памети ће здраве бит. Смртног створа уму он пут показа, одреди, трпњом да му учит је. У сну срце мора мори му – спомјен дјела зла, преко воље буди му се разум, свијест.“ Есхил би се сложио са основним постулатима конзервативне мисли о разуму и традицији, који нам говоре да само колективно и наслеђено искуство људске заједнице омогућава стабилну основу политичког поретка. Овакав поредак је легитиман и саморазумљив управо зато што произилази из заједничких закључака и искустава која су јасна свим учесницима у заједничком животу. Овај поглед је у јасном контрасту са оним што би Армин Молер, цитирајући Велингтона, назвао размишљања у три ујутро (код Велингтона four o’clock in the morning courage).[3]
Разум препуштен сам себи, у лепљивој атмосфери ране зоре, када влада затишје и када се чини да је свет савитљив и подложан, те сасвим интелигибилан људском схватању, осоколи се да ствара поредак из чисте апстракције. Есхил би се сложио да појединачни људски разум, патећи од бољке интелигибилности, не може у својој дрскости да осмисли нешто што би се могло упоредити са временом и искуством исклесаним наслеђем традиције. Задатак је традиције да искуства људског рода кодификује и сакупи у један свеобухватни кодекс, модерно речено софтвер, који омогућава да унутрашња стања и обичаји дате заједнице буду прилагођени околини у којој се налазе. Ови капацитети превазилазе способности појединачног мислиоца или законодавца. Кроз неретко болан и мукотрпан појединачни и колективни доживљај, људски колектив кроз механизам традиције функционише као хроничар и кодификатор политичког искуства.
Као арбитар у сукобу између Еринија и Ореста јавља се Атина, богиња заштитница самог града Атине и представница олимпијског поретка. Клица поретка јавља се у судском спору и није случајно да у овом митологизованом исходишту и појави адјудикације Есхил проналази порекло поретка и коначан компромис који ће обоготворити атински поглед на право и политику. Атина ослобађа Ореста и тиме смртно вређа Ериније којима је одузет њихов домен и право. Разјарене и неумољиве, прете деструкцијом и насиљем. Било би наивно помислити да је Есхил могао да пренебрегне подсвесне силе и примитивни, архајски осећај за правду који је увек присутан у души човека. Уместо тога, Еринијама, сада преименованим у Еумениде, дато је почасно место и цењен положај. Погрешно је разумети Ериније као „подљудске“ или „примитивне“ духове способне само за деструкцију.
„Сухо копно, морска влага сва, па небо, вјетри дахом нека благијем уз сунца смијешак дишу над крајем тим свуд. Плод поља, стоке, нек је вазда обилан, нек цвијет му никад грађанима не сахне. Нек сјеме рода људског множи се, не гине. Из земље тријеби безбожника свакога!“
Овако Атина описује улогу Еринија. Очигледно је да исте силе које покрећу неутаживи гнев и кључају крв осветника ка праведничком и бруталном прегалаштву, такође су неумољиве силе природе и космоса, обоготворен physis, односно покретачка сила природе не у свом статичком облику, већ као вечно јављање и показивање божанског. Праисконска сила без које живот и опстанак није могућ. Ње се, Есхил нас учи, не можемо одрећи нити је уништити, али је можемо укротити, подјармити, и укоренити у поредак, јер је она деструктивна и разорна само ако је разуздана и неконтролисана. Необуздан осећај за правду и освету, чашћу и јунаштвом, довео је до крвавих грађанских ратова који су разарали грчке земље. Не можемо уништити праисконско, али га можемо унети у поредак и дати му почасно место које заслужује и без којега опстанак није могућ. Есхил говори:
„Радо то за своје чиним грађане, силна, неумолна божанства та ту у земљу гле удомих, смјестих ја, по судбини дата им је служба, власт људском равнат срећом свом.“
Идеје у сваком свом појавном облику су својеврсна „инфекција“ мисаоног апарата. У том свом капацитету оне могу бити добро или лоше прилагођене општој добробити групе. Стари Грци нису веровали у универзалну објективност њиховог светоназора, али су веровали у општу саморазумљивост и корисност сопствених идеја. Једном када се идеје прихвате и укорене, те докажу као корисне за опстанак народа, оне се потом ограде сакралном ауром. Славним стиховима Есхила, кроз кога говори богиња Атина, најприкладније ћемо разјаснити овај поглед:
„Тко ничег се не боји, може ли честит бит? Са светим страхом штујте тријезно закон мој, и земља ваша, град ће имати браник, спас, на свијету као нигдје нитко нема га – ни Скити нити Пелопова Крајина. Добитак – мито неће вијећа такнути се. И бит ће благо, строго; земљи стављам га за стражу будну, у сну да над људима бди.“
Есхил признаје да се закон, једном устоличен, не може бранити само пуком објективношћу, нити поткрепљен само оним аргументованим кроз рационалистичке погледе. Закон, односно Устав Атињана мора „у сну да над људима бди“. Учесници политичког живота морају свој поредак да омеђе „светим страхом“ и да са религиозним уверењем зазиру од сваког прекорачења. Есхилов атински устав, додуше, није људска творевина, већ, како смо видели, откровење божанског поретка. Есхил у поређењу са Софоклом се јавља као снажнији и комплекснији политички мислилац, али то никако не значи да су њихова гледишта сукобљена.
У Софокловим трагедијама можемо пронаћи укорењено гледиште хеленског човека о божанском поретку које је Есхил пропустио да опише. Тај пропуст могао је бити и намеран, с обзиром на саморазумљивост садржаја која је очекивана од публике на Дионизијама. Како год било, двојица трагичара се међусобно допуњавају и подупиру, те се може рећи да се у њиховим делима јавља један сагласан поглед и политичка визија старогрчког друштва ког смо назвали античким конзервативизмом. Неколико миленијума пре појаве конзервативне мисли, у стиховима грчких трагичара наишли смо на прву одбране традиције и поретка дубоко усађену у само језгро текста. Ова одбрана није изричита, и није аргументовано изложена, али је очигледно да је као претпоставка била саморазумљива, и као таква чини израз политичке мисли Грка у доба настанка ових трагедија.
Упутнице:
[1] Physis, као поглед на свет и природу грчког бића, за разлику од латинског natura, означава поглед на биће као динамични чин расловајања, откривања и промене, интринзична појава актуелизације и постајања оног што јесте, за разлику од статичне визије natura као природе већ дате.
[2] Сви стихови су преузети из превода Коломана Раца из раног двадесетог века, те задржавају дијалект тог времена као и његовог поднебља.
[3] Армин Молер, Против либерала, Досије студио, Београд, 2018, стр. 11.
Извор: Нови Стандард
