(Foto: IQAir)
Međunarodna saradnja od ključnog je značaja u zaštiti klime. Kako ona funkcioniše na primeru „obračunavanja“ ekoloških projekata? I da li uopšte funkcioniše?
Radi se o smislenom projektu: uz nemačku pomoć u Ruandi se instaliraju „ekološke“ peći. Oko 90.000 ih je već postavljeno u tamošnjim selima, a planom je predviđeno da se godišnje izgradi po 40.000 novih peći. One imaju dvostruki pozitivan efekat: znatno se smanjuje intenzitet seče šuma u i korišćenje drveta na tradicionalnim ognjištima, a istovremeno se smanjuje i zagađenje vazduha u kolibama i kućicama. Osim toga, godišnje se „uštedi“ emisija od oko 27.000 tona raznih gasova štetnih po klimu.
Peći koštaju oko sto evra po komadu, a novac stiže iz Nemačke. Skuplja ga organizacija „Atmosfair“, a donatori su ili preduzeća ili privatne osobe, koji na taj način žele da kompenzuju količinu emitovanih štetnih gasova za koju su sami odgovorni – zato što, na primer, lete avionima.
Projekat sa pećima samo je jedan iz višegodišnje prakse međunarodne saradnje. Ali nejasno je da li će se i ubuduće nastaviti s takvom praksom, jer bi na klimatskoj konferenciji u Glazgovu obavezujućim pravilima trebalo da se reguliše budućnost takvih projekta.
Famozni Član 6
Ključni pojam u tom kontekstu je „Član 6“ – a evo o čemu se radi: Kada je 2015. definisan Pariski klimatski ugovor, oko 190 država-članica Ujedinjenih nacija obavezalo se da će poštovati sopstvene, nacionalne klimatske ciljeve. Sama činjenica da su se države obavezale da će smanjiti emisiju štetnih gasova bio je znatan napredak u odnosu na stari klimatski ugovor (Protokol iz Kjota), koji je važio do 2020. Protokolom iz Kjota predviđalo se da će samo 38 najbogatijih zemalja sveta da smanje svoje štetne klimatske emisije.
Radilo se (a i dalje se radi) o industrijski razvijenim državama koje su ionako najvećim delom odgovorne za klimatske promene. I upravo po toj logici iz Kjota su i „rođeni“ klimatski projekti poput onog u Ruandi. Bogate zemlje daju novac i finansiraju projekte na siromašnom jugu, a zauzvrat dobijaju „vaučere“ kojima se peru od sopstvenih klimatskih grehova.
Nakon Pariza, sve je drugačije. Sada su se sve zemlje obavezale da će raditi na zaštiti klime, svaka na svoj način. U francuskoj metropoli sa euforijom se usvojio taj ugovor, s ciljem da otopljenje Zemlje ne sme da poraste za više od dva stepena, a još bolje za samo 1,5 stepeni.
Ali, ono što se u Parizu nije uradilo, kao ni na klimatskim skupovima nakon Pariza, jeste dogovor o tome kako će se „obračunavati“ budući projekti, poput onog u Ruandi? I da li će na primer bilans tog projekta biti „upisan“ na ruandski ili nemački račun? Pa i to ko će ubuduće te stvari da finansira? Sve je to trebalo regulisati članom 6, ali ni šest godina nakon Pariza još uvek nema konkretnog dogovora.
(Foto: MDR)
Šta ako ne bude dogovora?
Ako se na konferenciji u Škotskoj ne usvoje konkretna pravila, šef organizacije „Atmosfair“, Ditrih Brokhagen, u intervjuu za DW ocenjuje da bi budućnost mogla da ude crna. „Svaki dan gradimo nova postrojenja za proizvodnju obnovljivih energija, a za to nam je potreban novac. Novac dobijemo od naših mušterija i od dobrovoljnih kompenzacija za emisiju CO2. Zato su nam na ovoj klimatskoj konferenciji potrebni konkretni odgovori oko člana 6, kojim bi se zemljama u kojima sprovodimo naše projekte dozvolilo da smanjenje emisije CO2 obračunavaju preko ’Atmosfaira’, kao i do sada. U suprotnom ćemo morati da obustavimo te kompenzacione projekte.“
To konkretno znači da bi se obračunavanje i dalje radilo u Nemačkoj, a Ruanda ne bi u tom slučaju smela da u svom nacionalnom klimatskom bilansu navede i smanjenje emisije CO2, jer bi to značilo da se jedan te isti klimatski projekat „broji“ dva puta.
Upravo to je kamen spoticanja. Neke zemlje poput Brazila takve projekte u budućnosti žele da obračunavaju kod kuće. Ako se u Glazgovu ne usvoje konkretna pravila, mogao bi da se stvori „sistem Divljeg zapada“, strahuje David Rajfiš, stručnjak za pitanja klime u nemačkoj ekološkoj organizaciji „Germanwatch“. U razgovoru za DW, on zbog toga zahteva pre svega transparentnost: trebalo bi da budu mogući samo oni projekti koji siromašnijim zemljama donose neki dodatni klimatski efekat, kaže naš sagovornik.
Ciljevi i projekti
Siromašnije zemlje često imaju sasvim jednostavne klimatske ciljeve, na primer povećanje kapaciteta proizvodnje energije iz obnovljivih izvora. Projekat izgradnje peći u Ruandi u tom slučaju bi bio uknjižen i priznat kao „dodatni napor“. Rajfiš je uveren da „član 6 itekako može da ima pozitivnu ulogu u zaštiti klime – ako se time uvede korišćenje tehnologija u zemljama u razvoju, u kojima još nema uslova za tržišnu utakmicu“.
Neka bogata zemlja, poput Nemačke, tako bi imala mogućnost da uradi i više za zaštitu klime nego što je to predviđeno nacionalnim ciljevima. Da li će one to i činiti? To je za sada još otvoreno. Previše je, naime, primamljiva opcija da se uz pomoć trikova i komplikovanih računa „ulepšava“ sopstveni klimatski rezultat.
I Rajfiš deli to mišljenje: „Mi u Germanwatchu“ veoma smo zabrinuti zbog mogućnosti da se naruši integritet Pariskog sporazuma ako se neke odredbe ne formulišu na pravi način.“ Ključni deo Pariskog sporazuma važi i ubuduće, a to je da sve zemlje ostvarivanjem svojih nacionalnih ciljeva doprinose zaštiti klime.
Međunarodna saradnja
Zbog toga ekspertkinja za klimu nemačkog ogranka organizacije „Greenpeace“, Liza Geldner, kaže da od člana 6 nema mnogo koristi ako je nejasno formulisan. Ona za DW ukazuje koliko je važna međunarodna saradnja u pokušaju da se ostvari cilj i smanji otopljavanje Zemlje od 1,5 stepeni Celzijusa: „Države moraju da sarađuju kako bi zajedno rešile klimatsku krizu. Bogate zemlje moraju da podrže siromašnije u finansiranju projekata. Potrebna je i razmena tehnologija i znanja. Samo tako se može dovoljno brzo odustati od korišćenja uglja, nafte i gasa, odnosno transformacija privrede s ciljem zaštite klime. Ali ono što nam ne treba jeste stvaranje globalnog tržišta ugljen dioksida.“
Pravila u članu 6 izmišljena su kako bi se pomoglo siromašnom jugu, i to dodatnim novcem s bogatog severa, a ne s ciljem prebijanja klimatskih ciljeva koje svaka pojedina zemlja ionako sama mora da ispuni, naglašava Geldner: „Kompenzacije nisu ništa drugo nego to da veliki zagađivači plaćaju nekom drugom da taj drugi redukuje ili eliminiše emisiju CO2, a da oni istovremeno nastave da i dalje emituju taj gas u atmosferu. Kompenzacija je licemerje. Kompenzacije su trikovi u bilansima, kojima veliki zagađivači žele da odbace odgovornost sa svojih leđa.“
Klimatski stručnjak „Germanwatch-a“, David Rajfiš, ipak još nije pokopao sve nade da bi u Glazgovu mogao da se postigne dogovor oko te teške teme i načina na koji se „obračunavaju“ klimatski projekti. U poslednjih šest godina je, kaže, kompletna diskusija oko člana 6 bila ugrožena zbog činjenice da se nije napravila adekvatna priprema terena za godišnje klimatske samite. Ovoga puta, pod britanskim predsedavanjem, to je drugačije, smatra naš sagovornik. Samo, da li će Rajfiš biti u pravu ili neće, odnosno hoće li se ipak postići dogovor ili ne – to ćemo da vidimo 12. Novembra, onda kada se konferencija u Glazgovu završi. Sa dogovorom ili bez njega.
Jens Turau
Izvor: DW
