Piše: Gideon Levi
U Izraelu ima dosta političara i javnih ličnosti koji pozivaju na završetak rata. Ima ih puno koji se bore za oslobađanje talaca. Još više je onih kojima je stalo do pada ove vlade. Postoje i oni koji brinu o statusu Izraela kao izopštene zemlje. Mnogi su uznemireni i zbog cene koju će zbog toga platiti izraelska ekonomija i društvo.
Ali u javnom prostoru skoro da nikome nije stalo do sudbine stanovnika Gaze. Nema nijedne javne ličnosti koja gubi san zbog dece koja vrište od užasa i bola u bolnicama, zbog starih ljudi sklupčanih na magarećim zapregama i celih porodica koje nestaju. Bol zbog Gaze je sporedni glas u javnom prostoru, pozadinska buka u jednom sasvim drugom diskursu. Čak i najbolji među nama brinu samo zbog posledica koje će ovaj rat imati na Izrael.
Glas ljudskosti je nestao, humanizam je umro, nestao sa političke scene. Većina intelektualaca ćuti o ovom ratu, da ne pominjem medije. Nema Ješajahua Lajbovica, Januša Korčaka ili Bertranda Rasela koji će povikati: dosta po svaku cenu, dosta zbog Gaze. Ovo je društvo bez humanističkog temelja koji bi se protresao zbog patnje žrtava Gaze.
Opravdani šok zbog onoga što se dogodilo 7. oktobra prošle godine u Izraelu neće biti smenjen šokom zbog onoga što činimo u Gazi. Zašto? Zato što smo mi Jevreji, a oni nisu? Zar humanizam ne prelazi sve granice i ne priznaje nacionalnost? Nemojte nas uznemiravati, mi smo još uvek u 7. oktobru. Ali od tada se dogodilo hiljadu 7. oktobara i nijedan nije dotakao srca Izraelaca. Tačno je da provladini mediji čine sve da građani ne vide istinu, ali i bez njih je svakome jasno da se u Gazi dešava katastrofa koju smo mi izazvali. I nema glasa protesta zbog toga. Razlozi za to su brojni, ali nema opravdanja. Svaki narod se prvo brine za svoje sunarodnike. Ali ovako? I još koliko dugo? Kada sam pre nekoliko dana pokazao svojoj rođaci jedan od strahotnih video snimaka iz Gaze ona je mehanički upitala: „Da li si siguran da nije lažan?“ Izraelci su oko sebe podigli neprobojni zaštitni zid. Nema te vesti iz Gaze koja bi kod njih probudila osećaj krivice. Nema antiratnih protesta poput onih davnih američkih protiv Vijetnamskog rata.
Uzmite na primer sjajan članak koji je napisala Orna Rinat (Harec, 23. maj), možda najmučniji tekst o ratu objavljen u Izraelu. Da li je izazvao bilo kakve reakcije? Gde je čovek koji će izaći i reći dođavola sa svim kalkulacijama, ove strahote moraju da prestanu pre svega zbog patnje stanovnika Gaze. Bivši premijer Ehud Barak, jedan od glasnih protivnika ovog rata, prekjuče je u Harecu objavio još jedan oštar članak o potrebi okončanja ovog sukoba. Pročitao sam ga dva puta. Nisam našao ni trunku saosećanja prema patnji Gaze. To njega ne zanima. On navodi brojne razloge za prestanak rata, čak pominje i potrebu da se pruži „humanitarna pomoć“, ali da bi se odobrovoljio svet. Članak drugog bivšeg premijera, Ehuda Olmerta, u istom broju je nešto hrabriji i humaniji. On nas podseća kako su se beli Jevreji borili rame uz rame sa crnim ljudima protiv južnoafričkog aparthejda. Ginuli su, bili ranjavani, zatvarani. A u Izraelu danas niko da pusti suzu zbog žrtava Gaze. Rat mora da stane pre svega jer je ovo rat uništenja koji izaziva neljudsku patnju u Gazi. Ali u Izraelu nema nikoga da to jasno i glasno kaže.
Izvor: Peščanik
