Пише: Вук Бачановић
Прије нешто мање од двије године написао сам за београдско Време кратки коментар у којем сам констатовао стање српске националне политике у Црној Гори:
„У Црној Гори је изузетно тешко бити национални Србин истинских антиколонијалних и државничких суверенистичких схватања, јер вас од сљедбеника слуге италијанског окупатора Крста Зрнова Поповића и њиховог кловновског дукљанског ревизионизма партизанске борбе – према којем је она била израз шовинистичког антисрпства – ‘чувају’ сљедбеници слуге италијанског и њемачког окупатора Павла Ђуришића. И штавише, не само да вас ‘чувају’, него се проглашавају за ексклузивне и једине аутентичне Србе, при чему то и такво ‘једино и аутентично српство’ служи превасходно као инструмент за поткусуривање тренутног директора пројекта финалне редикулизације српског национализма, Александра Вучића.“
Од тада до данас се ништа није промијенило. Једино што је још ваљало додати јесте то да је и дукљанство идеологија која је произашла из зеленашког српско-црногорског расистичког супрематизма према нецрногорским Србима, а која ће тек касније, под утицајем хрватског праваштва на црногорске загребачке студенте и поједине политичаре између два свјетска рата и у доба комунизма, добити антисрпске црте. То имплицира да у Црној Гори имамо посла не с једним, него с два, изворно српска, аутодеструктивна и аутоколонијална затворена система, којима је, осим што су српски, заједничко и то што с једнаком намјером ратују против чињеница. Један од њих – равногорски – заробио је и свом ситном политиканству подредио хришћански и традиционални српски идентитет, а други – дукљански – љевичарски, слободарски и антиколонијални идентитет земље. Заиста, каква би то могла бити црногорска српска политика која би обједињавала и историјски идентитет Црне Горе и све позитивне аспекте НОБ-а из Другог свјетског рата?
Можда нигдје тако сурово као у Црној Гори није изражена историјска судбина српског народа у XX вијеку, која је са собом носила двије велике и парадоксалне трагедије: равногорски ројалистички антикомунизам, који се, скупа с минорним зеленашким групицама, претворио у самоубиство кроз сарадњу с окупаторима, и партизанску епопеју, која је, након војне побједе, послије готово пола вијека, угушена у сопственој бирократској декаденцији. „Све што пропада, пропада срамно“, записао је Милован Ђилас у својој Црној Гори. Може се рећи да у данашњем црногорском друштву обје ове групације још увијек живе своје пропадање под привидом вјечне славе, несвјесне да је пропаст и једних и других одавно завршена ствар. Једни се увјеравају да страшна издаја и крволоштво над неистомишљеницима и муслиманима и нису били тако страшни као што јесу, а други да, заправо, нису издали све принципе партизанске борбе и постали све оно што су замјерали првима – издајници и колаборационисти с окупатором. И да крволоштво у обрачуну с неистомишљеницима, укључујући и оне из сопствених редова, и није било тако страшно као што је заиста било, јер је то, тобоже, био неопходан начин да се изгради бољи свијет – који на крају није изграђен.
Међутим, Срби у Црној Гори немају само право, већ и дужност да поштују идеале своје партизанске прошлости, баш као и њој претходећу слободарску традицију. Не у смислу јефтиног политичарења титоистичком иконографијом, него због суштинских вриједности које је та борба носила: отпора окупатору, одбране народног достојанства, борбе за правду, социјалну једнакост и деколонизацију. Па ипак, то поштовање не може искључити ни свијест да су такозвана „Лијева скретања“ — период у којем је Партија, из сумњичавости у лојалност становништва или страха од трулог „буржоаског утицаја“, убијала не само људе које је сумњичила за сарадњу с окупатором, већ и властите симпатизере — једна од најтежих моралних и политичких грешака НОБ-а. Она су гурнула многе људе у наручје равногораца не зато што су ови имали визију и били у праву у својим срамним тактизирањима с Италијанима и Нијемцима, већ зато што је, с обзиром на погроме православних хришћана и свештенства у СССР-у и домаће сурове обрачуне 1941. и 1942. године, конзервативним и традиционалним људима алтернатива дјеловала као обесвећење свега до тада познатог. Међутим, без обзира на то што су, у овом случају, естетизација пораза и замјена етике емоцијом морално неприхватљиве, треба имати на уму да је било много обичних људи који нису трчали у наручје нацистима јер им је то био примарни идеолошки избор, већ су, из страха, слиједили своје вође са катастрофално лошим и срамотним процјенама.
Па ипак, за црногорско друштво постоји много битније питање, а то је: да ли идеје морају бити таоци прошлости? Да ли колаборација и издаја оних који су, барем традиционално, баштинили хришћанске вриједности четрдесетих година, а потом и издаја и колаборација оних који су произашли с љевице деведесетих година прошлога вијека, значи да вриједности треба категорисати према корумпираним људима, а не по њиховој садржајности? Када се у Црној Гори, или било гдје на српском етничком простору, презре партизанска традиција као искључиво „комуњарска“ или „атеистичка“ — што ни у ком случају није била — губи се нит са једним од најплеменитијих периода народне борбе, баш као што банална антицрквеност савремених дукљана и „љевичара“ заборавља чињеницу да је НОБ био широки народни фронт у којем су учествовали бројни православни вјерници и свештеници, од којих су многи због тога и били ликвидирани од стране окупатора и разних колаборациониста. Исто тако, када се хришћанска вјера сведе на обред и етничко знамење, без социјалне правде и самилости према свим људским бићима, она губи своју суштину.
Зато је вријеме да се та два извора — љевичарске слободарске идеје и хришћанска етика — поново споје. Не као реликвије, него као покретачка снага једног новог, домаћег, народног покрета. У том смислу, не треба посезати за неодбрањивим личностима и политикама из трагичне прошлости двадесетог вијека, већ учити од оних који су у том вијеку добро разлучили најосновније ствари. Руски теолог и политиколог Сергеј А. Булгаков је још почетком двадесетог вијека констатовао да је „капитализам духовна анархија, отуђење човјека од човјека, као и од Бога“, али и да постоји опасност да се изградњом хришћанског социјализма православна црква претвори у политичку партију по узору на римокатоличку праксу инфилтрације и контроле политичких покрета чија је једина сврха одржавање старог поретка.
Па ипак његове ријечи су актуелне и данас:
„Још неспорнијим треба признати друго ограничење основног догмата паганске политичке економије о расту богатства. Он не смије бити стицан насилним средствима, мучењем људи, разбојништвом и пљачком. На жалост (како ћемо још видјети), тај пут је био најчешћи и најредовнији у историји, а ни данас га цивилизовано човјечанство није напустило — не само унутарњим капиталистичким ропством, повезаним са савременом организацијом производње, него и у такозваној колонијалној политици, која није ништа друго до облик међународног разбојништва и пљачке. Цивилизоване државе се утркују да оружјем заузму области које припадају војно слабијим народима, како би их пљачкале (или, љубазније речено, експлоатисале своје колоније)“… Грмљавина догађаја који се одигравају, свеопште штрајкове, чак су и глухи осјетили као знак да живимо у неком новом, капиталистичком свијету, гдје односи између рада и капитала представљају сложено и мучно питање друштвене савјести, у погледу којег је гријех задовољити се само фарисејским климањем главе, него га треба прије свега научно разумјети. И предстојеће политичке промјене, и снажан ток ослободилачког покрета треба да сруше чак и код најтврђих предрасуду да постоји само један, једном за свагда дат облик политичког живота, па су зато сви који се буне против његове суштине — грешници и самовољници.“
Ова лекција је нарочито важна, јер је црногорско друштво прошло кроз двије велике заблуде: прву — да част лежи у очувању поретка по сваку цијену, чак и у сарадњи с окупатором; и другу — да је власт једини смисао револуционарне друштвене промјене, а не њен пуки алат. Српска политика у Црној Гори не смије више бити талац пораза, митова и лажне дилеме између ове двије историјске карикатуре. Вријеме је да се на мјесту идеолошких руина подигне нешто ново — не пуким одбијањем прошлог, већ његовим дубинским преиспитивањем. Српска идеја у Црној Гори мора поново постати визија еманципације, правде и достојанства за све њене грађане без обзира на етничку и религијску припадност, а не пука реакција на туђе наративе. Само тако ће се из пепела двију пропалих легитимација — и псеудодуховњачке и псеудореволуционарне — родити нешто што припада нашем времену, а не временима која су нас унаказила.
