Piše: Slobodan Vladušić
Politički aktivista ne otkriva, niti ispituje istinu. On, prosto rečeno, dobija iz centra moći gotovu „istinu“, a zatim deluje na njenom širenju (i uništavanju njenih protivnika). Za nagradu ne dobija, naravno, robiju, već prestižne položaje u društvu, koji često imaju svoju novčanu protiv-vrednost.
U januaru 2024. godine, predsednica Harvard korporacije profesorica Klaudina Gej (1970) prva Afroamerikanka kojoj je ukazana ova čast, dala je ostavku na ovu funkciju. Razlog: optužbe za antisemitizam, prouzrokovane njenim propalestinskim stavom – koje su njenoj firmi uskratile donacije od oko milijardu dolara.
To me je navelo da se ispitam bibliografiju njenih naučnih radova. Verzija koju sam pronašao je iz 2022. godine, što je zgodno, zato što je autorka tada imala onoliko godina koliko ću i ja imati za nekoliko dana.
Moram priznati da me je ta bibliografija šokirala: Klaudina Gej je za 52 godine svog života, uspela da postane koautorka jedne knjige, te da objavi 11 radova u naučnim časopisima i još četiri teksta u drugim publikacijama. Ovaj kvantitativno vrlo siromašni naučni opus, bio je degradiran i kvalitativno, optužbama za plagijat u doktorskoj disertaciji i pojedinim radovima, koje su bile vrlo argumentovano dokazane.
Kompanija Harvard je, braneći svoju predsednicu, reč „plagijat“ zamenila orvelovskim formulacijama kao što su „neadekvatno citiranje“ ili „jezički duplikat“, što je sve kao manje-više okej (dok je plagijat, naravno, skandal).
Zanimljivo je da je profesorica Kerol Svejn, jedna od oštećenih autora koje je Klaudina Gej „neadekvatno citirala“, u razgovoru sa Kristoferom Rufom, kazala da bi neki beli muškarac, suočen sa takvim optužbama za plagiranje, „verovatno već otišao“, odnosno dobio bi otkaz ili bi ga sam morao dati, da ne bi dobio šut u stražnjicu.
Ovo zapažanje je zanimljivo ako se uzme u obzir da je profesorica Svejn Afroamerikanka koja je u nemilosti akademske zajednice od 1995. godine, kada se protivila tzv. afirmativnim akcijama baziranim na rasnoj osnovi, odnosno, kada se prevede na srpski: davanju privilegija ljudima na osnovu činjenice da su pripadnici rasne grupe za koju se smatra da je diskriminisana.
„Slučaj Klaudine Gej“ je potkrepio jednu moju tezu do koje sam došao, istražujući fenomen Megalopolisa, a to je da u pozicije u društvu – kao što je recimo profesura na univerzitetima – koje su ranije zauzimali intelektualci, u Megalopolisu zauzimaju politički aktivisti, koji uopšte ne moraju da budu, a najčešće i nisu intelektualci.
Razlika između intelektualaca i političkog aktiviste jeste u odnosu prema istini i načinu na koji ponašaju u političkom polju.
Intelektualac/naučnik polazi od akademske autonomije koja mu omogućava da samostalno otkriva/ispituje istinu, da bi zatim ušao u političko polje u kome deluje u skladu sa tom istinom. Primer može biti Mihailo Đurić, profesor Pravnog fakulteta u Beograd, autor vrlo impresivnog naučnog opusa, koji 1971. godine kritikovao amandmane na tadašnji Ustav SFRJ, jer je shvatio da su oni već tada u teorijskom smislu razbili zajedničku državu. Sa ove vremenske tačke vidimo da je Đurić bio u pravu. Nagrada: dobio dve godine robije, koje su kasnije smanjene na 9 meseci. (Da su se poznavali, Kerol Svejn i Mihailo Đurić bi se dobro razumeli, bez obzira na razlike u polu i boji kože).
Za razliku od ovog vrhunskog intelektualca, politički aktivista ne otkriva, niti ispituje istinu. On, prosto rečeno, dobija iz centra moći gotovu „istinu“, a zatim deluje na njenom širenju (i uništavanju njenih protivnika). Za nagradu ne dobija, naravno, robiju, već prestižne položaje u društvu, koji često imaju svoju novčanu protiv-vrednost. Ako je nauka otkrivanje i propitivanje istine, onda je jasno da aktivista ne mora da se bavi naukom, a što se ne mora, to se i ne radi.
Proces pretvaranja intelektualaca u političke aktiviste na angloameričkim koledžima, započinje onda kada fondacije počinju da se upliću u obrazovnu politiku.
Oslanjajući se na američke izvore, Miša Đurković će u svojoj knjizi Mračni koridori moći, primetiti da su još pedesetih godina prošlog veka „grantovi fondacija postali toliko važni da ni direktori koledža ne mogu da ih ignorišu“, a zatim „da bez novca fondacija profesor živi dosta loše i da ne može da odvoji vreme za istraživanje i pisanje (…)“ iz čega proizilazi da profesor, da bi popravio svoje finansijsko stanje, teži da dobije stipendiju fondacije, što u prevodu znači da „izbor teme i njenu obradu prilagodi zahtevima, očekivanjima i percepciji donatora“ – odnosno, da dodam i ja nešto: da se ne treba da se pravi pametnim kada popunjava rubriku očekivani rezultati istraživanja u projektnoj dokumentaciji (jer su rezultati već poznati donatoru, a on samo treba da ih potpiše), a posebno neka zaboravi na neku nacionalno relevantnu temu kada smišlja temu istraživanja sa kojom želi da zaradi novac za fensi automobil, izlete po Evropi i interkontinentalna putovanja za godišnje odmore.
Ukratko: ukoliko želi da dobije grant od fondacije (ili bilo kakav drugi „vetar u leđa“), intelektualac zaposlen na fakultetu, treba da postane politički aktivista.
Naravno, ima i onih kojima do tog „vetra u leđa“ nije stalo, i koji bi radije, po svaku cenu, ostali intelektualci. Tada se „vetar u leđa“ pretvara u „vetar u lice“. Posledica: na fakultetima pojavljuje napetost između intelektualaca i političkih aktivista, u kojoj se prvi bore za goli opstanak (poput Đurića i Kerol Svejn), a drugi za „karijeru“ (poput Klaudine Gej).
Ne može se reći da Megalopolis loše stoji na srpskim univerzitetima, što je i logično, kada se zna da Megalopolis ne stoji loše ni u Srbiji, uopšte. Pošto se bavim humanistikom, odnosno, još gore, nacionalnom humanistikom (kojoj je Megalopolis već presudio da je treba ugasiti) ovo što ću sada napisati, biće ograničeno na tu užu, humanističku perspektivu.
Postoje, dakle, neki pojedinci ili grupice ljudi, koji se otimaju Megalopolisu, pokušavajući da svoje studente, doslovce po svaku cenu, nauče veštini razumevanja i tumačenja sveta. To znači da im ne predaju dogmu (kao što to čine politički aktivisti) već im pružaju mogućnost da u razgovoru sa drugim ličnostima, bilo uživo, bilo preko njihovih tekstova i knjiga, sami saznaju u kakvom svetu žive i u kojim pravcima se taj svet kreće. U toj svojoj istinski subverzivnoj aktivnosti, oni se oslanjaju na okrajke akademske autonomije i na to što su spremni da se bore do kraja za svoj način života, jer bi drugačiji život doživeli kao svoju simboličku smrt.
Ako zamislimo da je država suprotnost Megalopolisu, a ne samo jedna od njegovih provincija, onda bi ta država trebalo da započne sa pažljivom, pametnom i promišljenom resuverenizacijom svoje nacionalne humanistike.
To u prevodu znači, da se smisao humanistike može sagledati u okviru potrebe naroda da opstane i preživi kao narod, a ne da se raspe na masu biočestica bez prošlosti i budućnosti. Da bi to bilo moguće, takvom narodu su potrebni intelektualci koji su između ostalog, spremni da lični profit povežu sa kolektivnom, nacionalnim prosperitetom, dakle, da postupe upravo suprotno od političkih aktivista za koje postoji samo donator, ali ne i narod.
Humanistika treba da obrazuje takve intelektualce i da stvori društveni okvir u kome je takvu njihova odluka vredna poštovanja. (Pretpostavljam da neki čitaoci smatraju da je ideja o nacionalnim okvirima humanistike zastarela; pretpostavljam da su isti ti čitaoci smatraju i da je ideja samoupravljanja davna prošlost. Problem je jedino u tome što je kineska megakompanija Huaveji, koja nije baš simbol zastarelosti, organizovana strukturno kao samoupravna firma, a verujem da se i na kineskim univerzitetima, obrazuju intelektualci koji svoj uspeh vide u kontekstu uspeha Kine; ukoliko misle suprotno, završavaju u korupciji, koja se u Kini kažnjava smrtnom kaznom. Zaključak: zastareo čovek se najbolje može prepoznati po tome što mu je „zastarelo“ sve oko čega treba da se potrudi).
Ukoliko, pak, odustanemo od resuverenizacije humanistike, tada će Megalopolis, svejedno u kom liku i pod čijim imenom, da je terminalno desuverenizuje i tako dovrši na „ovim prostorima“ – ne samo srpsku humanistiku već i humanistiku uopšte.
Najlakše će se to uraditi preko mantre o finansijskoj isplativosti odnosno neisplativosti humanističkih disciplina, čime će se istina legitimno potčiniti finansijerima i vlasnicima tzv. visokoškolskih ustanova. Lično, ne mogu da zamislim da se neki privatni ili strani fakultet organizuje studije srpske istorije ili srpske književnosti. Takvo znanje na tržištu nema vrednost, posebno u vreme kada se humanistički koncept čoveka zamenjuje antihumanističkim, odnosno „posthumanističkim“ kako bi to adekvatno kazale kolege sa Harvarda.
Pošto sam i romanopisac, a ne samo esejista i publicista, hajde da probam da zamislim i svoju budućnost u ovom delu Megalopolisa, kada budem bankrotirao kao tumač srpske književnosti. Ona uopšte nije tako crna i katastrofična, kao što bi čitalac pomislio, sledeći patetični stil ovog teksta.
Naime, snašao bih se tako što bih osnovao svoj privatni fakultet, uz pomoć subvencionisanog stranog kapitala. To bi bio fakultet za prostituciju, a pošto reči „prostitutka“ odnosno „žigolo“ kod nekih ljudi još uvek ima negativno značenje (kao i reč „plagijat“) zamenio bih je formulacijom menadžer za relaksaciju. Na tom fakultetu bi se mladići i devojke obrazovali da nešto što je intimno, prisno, ili neprocenjivo (telo, ljubav, identitet, prijatelji, roditelji, braća i sestre) stave na tržište i odrede mu realnu cenu, poput onih mladih devojaka-preduzetnica koji su preko interneta, na licitaciji, prodavali bogatim muškarcima pravo na defloraciju.
Ovaj fakultet bi svakako bio profitabilan, jer na tržištu rada vlada potražnja za ljudima koji sve prodaju, pa i sami sebe. Siguran posao u raznim institucijama i kompanijama za diplomirane menadžere i menadžerke relaksacije, svakako bi povećao broj studenata i studentkinja na mom privatnom fakultetu, pošto je profitabilnost jedan od najvažnijih motiva izbora fakulteta.
Takođe, obratio bih pažnju na saradnju sa inostranim fakultetima, pre svega oko pribavljanja kvalifikovanog nastavnog kadra, koga u Srbiji još uvek nema dovoljno. (To je posledice činjenica da u Srbiji još uvek ima dosta ljudi koji misle da nešto nije na prodaju, što je posledica zaostalosti ove zemlje koja nikako da uđe u Evropu).
Najzad, po mom mišljenju, pored ekonomista, u privlačenju stranih investitora mogu mogu da nam budu od velike koristi i menadžeri za relaksaciju, jer ćemo investitorima, uz profit, moći obećati i zadovoljstvo koje obezbeđuje naša white lotus kvalifikovana i stručna radna snaga.
Ukoliko neko od menadžera bude nastradao usled brutalnosti koje su moguće i na „bojnom polju ljubavi“, knjižićemo ga kao nekog likvidiranog ili premlaćenog Srbina sa Kosova i Metohije, čija nas sudbina odavno više ne interesuje, ili kao jednu od žrtvi iz Jasenovca, čije postojanje ne priznajemo bez dostavljenog imena, prezimena, JMBG-a, otiska prstiju, i video snimka koji dokazuje da je pomenuti boravio u Jasenovcu.
U svakom slučaju, moj fakultet se njihovom sudbinom neće baviti, jer smo okrenuti budućnosti, odnosno relaksaciji.
Izvor: RT Balkan
