Пише: Михајло Пантић
Љубомир Симовић био је, без сумње, један од последњих живих класика српске књижевности. Његов опус, разноврстан и богат, сачињен од поезије, драма, прозе, есеја, интервјуа и критичких коментара онога што нам се дешавало и што нам се догађа, а што ни у мрачним сновима нисмо могли сањати, стоји као засебна, незаобилазна тачка савремене и свевремене српске књижевности. Тај опус саздан је на пуном поштовању традиције, што је данас реткост, и на модернистичкој ширини употребе језика спремног да се ухвати укоштац са свим искушењима како личног, тако и заједничког живота у овом поднебљу – живота обележеног сталним превирањима и дубоким траумама, од којих, уверавамо се у то и данас, није поштеђен ни један једини нараштај.
Најпре и после свега песник, Љубомир Симовић је писао стихове са ону страну херметизма, затајености, формалних експеримената и енигматичности, која је у знатној мери обележила српско песништво минулих времена. Тога у његовој поезији нема. Има јасне предметности песме и непосредног иронијског, а врло често и сатиричног сенчења стварности. Загледан у свакодневицу, у привидну обичност живота малих људи погубљених у хировима историје, Симовић је у њима и у њиховим импулсивним гестовима трагао за одсјајем вечности који се може наслутити само у врхунској уметности, без разлике врсте. У разговору који је пре више година водио са мном у препуној Сали хероја београдског Филолошког факултета рекао је, између осталог, да су „такозване обичне ствари, које нас окружују у свакодневици, наше полазне тачке, наши оријентири”. И потом се позвао на мисао Лешека Колаковског да „ништа није тако обично, мало, да не би заслуживало да као објекат филозофске радозналости привуче нашу пажњу”. Кључ је у речи „радозналост”. Та особина својствена је сваком уметнику који жели да проникне у свет, да сагледа и његову видљиву, а посебно невидљиву страну, ону испод површине и изван дневне светлости. Посреди је, у конкретном случају, по свему нарочит, за Симовића карактеристичан, уједно и непоновљив, препознатљив поетички принцип: иако прозирна, кристално сабрана и по себи разумљива, његова песма увек има други план – универзално се огледа у свакодневном. Том принципу савршено пристаје наслов једне од Симовићевих књига – „Дупло дно”.
Сличан механизам, у другом кључу, може се уочити и у Симовићевим драмама, које су одавно део базичног репертоара свих националних и многих европских и светских позоришта. Монолози из тих драма чиста су, узвишена поезија, настала кристализацијом појединачних судбинских недаћа и увида, али и трагичних колективних искустава. Такво је и његово једино обимније прозно дело „Ужице са вранама” – „хроника која је повремено роман, и роман који је повремено хроника”. Као и други српски писци из „разнијех времена”, и Љубомир Симовић био је загледан у даљу и у ближу прошлост, а подједнако и у савременост условљену прошлошћу, у настојању да онолико колико је то уопште могуће развиди у чему је коренски квар, предачка кривица и трајно тињајућа заблуда у заједници којој је припадао свим својим бићем. И заокупљен тиме посветио је књижевности цео свој живот, до последњег часа и последњег даха уверен да је одговорност – а не нека људска слабост, таштина или жеља за пошто-пото успехом – основни разлог и смисао човековог постојања. Одговорност према другима са којима се дели живот, колико и према себи. Симовићев опус плод је и сведочанство те одговорности, изнете у посебном, надахнутом језичком виду у свету у којем се, према његовим стиховима, „само будале не плаше будућности”.
Љубомир Симовић је, што се никако не сме заборавити, и есејиста првог реда, обавезујући тумач поезије својих колега. И то је такође сразмерна реткост у нашим временима, свако се у своје кругове загледао. Уједно, био је изванредан аналитичар савременог српског сликарства. Тај дубински, аналитички, критички нерв који тумачењем уметности и упоредо са њеним стварањем слави и похваљује сам живот, прожима и уједињује целокупно Симовићево дело, све његове фазе, све облике и сва лица.
Тог господственог, отменог песника упознао сам, као и многе друге писце, средином девете деценије прошлог века, након што је његов циклус „Источнице” изазвао пометњу међу тадашњим представницима власти, која је, већ опечена опресивним поступањем поводом збирке „Вунена времена” Гојка Ђога (песник је због наводно субверзивних стихова осуђен на две године затвора), покушала да делује перфидније, наводно опредељена за пуну слободу стварања, али и даље спремна да осуди, њиховим речником речено, „идејна застрањења”, макар она била изнета у форми поезије. Писци су, међутим, уз неколико изузетака, охрабрени претходним случајевима, стали у одбрану сопствене професије. (Наравно да је данас све друкчије, кад је реч о писцима и о поезији, само се бахатост власти у међувремену додатно размахнула.) Нас писце који смо тада улазили у књижевност сматрао је равноправнима, без уобичајеног, утренираног, овде ендемски својственог патернализма, и за сваког који је то завређивао налазио је примерен коментар. Без мрзовоље, али и без лажног одушевљења, благонаклоно, али и са нужном дистанцом, која би требало да значи – просуђујем, али нико није коначни, беспоговорни судија.
Уверен да ниједан песник не сме остати самозаточен у кули од слонове кости, већ да треба остати трајно отворен према времену и свету у којем постоји и који га посредно и непосредно обликује, Симовић је сачинио низ књига које су његов непосредан, врло критичан, аргументован и неострашћен одговор добу које смо проживели и које и даље проживљавамо („Гуске у магли”, „Ковачница на Чаковини”, „Галоп на пужевима”, „Титаник у акваријуму”, „Жабе у реду пред поткивачницом”, „Одбрана Београда”). Имао сам част да будем писац поговора последњој од њих, под насловом „Неслана со”. А у оном претходно помињаном разговору на Филолошком факултету, у већ поодмаклим, радом испуњеним годинама, на моје питање како гледа на обавезу писца да не занемарује дисовске „наше дане”, прво се присетио да је списатељски критички ангажман, кад књиге ионако не чита више људи, постао отворенији и непосреднији током деведесетих година прошлог века, али и „да ‘Амнезијатор’ Душана Оташевића и даље ради пуном паром, па данас имамо на власти исте оне против којих смо се у оно време борили”. И додао: „Човек не може без речи и без отпора да прати оно што нам се догађа током последњих тридесет година. И што управо ових дана доживљава кулминацију. После толико борбе за демократију, обрели смо се у отвореној диктатури.”
И тако даље…
Како се савршено са тим претешким речима уклапају стихови из његове песме „Пиће са шанкерицом”:
„Све су нам обећали, и законе и сир”
– почела је да ређа шанкерица
точећи ми пиво и бришући шанк. –
„И дали су нам све што су обећали:
и лепо написане законе, и сир!
Али нас са тим нису усрећили!
Рупе у сиревима, рупе у законима,
запосели су репати господари!
И сиром и законом глодар господари!“
Уместо закључка:
Без Љубомира Симовића, српска књижевност више неће бити оно што је била за његовог живота.
Извор: НИН
