Piše: Branko Milanović
Upravo sam završio s čitanjem kratke knjige Nikolaja Buharina „Ekonomska teorija klase rentijera“, objavljene 1914. godine. Njegova ideja je bila veoma dobra. U vreme uzdizanja naizgled pobedonosne marginalističke revolucije koja je tvrdila da se vrednost određuje njenom graničnom korisnošću, a ne društveno neophodnim radom, Buharin je kao marksista preuzeo na sebe da odgovori austrijskoj školi i Džonu Bejtsu Klarku.
To je bila dobra ideja, jer je to ujedno bilo vreme rentijerskog kapitalizma, čijim preferencama je izgleda nova teorija bila uglavnom namenjena. Otuda i „klasa rentijera“ u naslovu. Takođe, to je bilo u skladu sa marksističkim pristupom o ne-neutralnosti političke ekonomije. Postojala je jedna proleterska i naučna politička ekonomija, a onda i ostale „vulgarne“ političke ekonomije koje je u stvorila buržoazija da bi izrazila svoja gledišta i odbranila svoje privilegije. Čini se da je teorija koja stavlja akcenat na korisnost bila savršeno prikladna za takvu svrhu, naročito u epohi „sekača kupona obveznica za njihovo unovčavanje“ na vrhuncu njihove ekonomske moći.
Buharin je odlučio da kao svog glavnog protivnika napadne Bem-Baverka, jednu od glavnih ličnosti austrijske škole (čija je predavanja Buharin pohađao u Beču oko 1910. godine), a takođe i ličnost koja je oštro kritikovala Marksa nakon objavljivanja trećeg toma „Kapitala“. Naime, Bem-Baverk je 1896. godine objavio zajedljivu knjigu o Marksu, prevedenu na engleski pod naslovom „Karl Marks i kraj njegovog sistema“.
Dakle, Buharin je odlučio da ubije dve muve jednim udarcem: da pokaže nenaučnu prirodu koncepcije vrednosti zasnovane na korisnosti, i da uzvrati udarac Bem-Baverku. Međutim, njegova knjiga ne ispunjava ove ciljeve. Dva su razloga za to, pomalo paradoksalna. Spisi Bem-Baverka, koje Buharin citira in extenso, u velikom delu su toliko nejasni, nespretni, čak i glupi („[u kapitalizmu i podeli rada] svaki proizvođač proizvodi samo nekoliko artikala, ali daleko više nego što mu je potrebno za njegove lične potrebe“), ili potpuno nerazumljivi („kada su cene i simultane vrste različitih dobara zajedničke, smatra se da bi gubitak do koga dolazi u okviru određenog tipa prouzrokovao da relativno važnija potreba ne bude zadovoljena, nego [ili tada?] ako bi nabavnu cenu zamenskog primerka trebalo uzeti zbog zadovoljenja drugih potreba“; ha?), da čak i njihova kritika postaje takva. U stvari, često je teško razumeti šta Bem-Baverk uopšte pokušava da kaže. Ipak, i pored toga Buharinov stil je dogmatičan u njegovoj odbrani marksizma i često previše sitničav. Tako se dva protivnika na neki način poništavaju, što ne doprinosi velikom čitalačkom užitku.
U jednoj zanimljivoj tački, koju će mnogo kasnije reaktualizovati čuvena „kembridžska kontroverza“, Buharin primećuje da vrednovanje kapitala pretpostavlja poznavanje kamatne stope za koju se pak pretpostavlja da je izvedena iz veće produktivnosti „okolnih” (kapitalno intenzivnijih) proizvodnih procesa.
Čovek bi gotovo poželeo da su posao osporavanja Bem-Baverkovih argumenata preuzeli Marks (koji naravno tada više nije bio živ) ili Lenjin. Da je to učinio Marks, i mi i Bem-Baverk bili bismo počašćeni ironijom; da je to bio Lenjin, to bi bilo sa oštrim i zajedljivim komentarima. Samo u nekoliko navrata Buharin uspeva da skupi dovoljno sarkazma kako bi ismejao Bem-Baverka i Austrijance; tako u jednom izvanrednom pasusu on navodi omiljene primere Bem-Baverka i Mengera kojima ovi objašnjavaju cene u kapitalističkoj privredi: „žitelji prašuma“, „stanovnici oaze“, „izolovani seljak“, „ napaćeni brodolomnici“, „narod opsednutog grada“, i moj lični favorit: „kratkovidi pojedinac na pustom ostrvu“.
Buharin je možda bio previše uviđavan, ili jednostavno nije bio tako dobar pisac. Međutim, nema sumnje da je on veoma obrazovana osoba, čak i erudita.
Ova poslednja činjenica, u nedostatku zaista zanimljivih argumenata u njegovoj knjizi, navela me na razmišljanje o ljudima izuzetne intelektualne snage koje revolucije dovode na politički vrh. To je bio slučaj sa Američkom revolucijom, kada se činilo da su se intelektualne figure poput Vašingtona, Džefersona, Medisona, Adamsa i Hamiltona pojavile gotovo niotkuda. To važi i za Francusku revoluciju sa Robespjerom, Dantonom, Maraom, Sen-Žistom. A takođe je važilo i za Rusku revoluciju. Verujem da je važilo i za Kinesku revoluciju (čije vođe, osim Maoa i Džou Enlaja, manje poznajem), a verovatno važi i u slučaju Iranske revolucije.
Ali da se vratimo na ruske revolucionare: svi oni su mnogo pisali, čitali još više, i generalno, čini se, imali su nivo znanja daleko iznad svojih savremenika (nerevolucionarnih lidera), pa čak i mnogo iznad onih koji nama danas vladaju. Koje su to istorijske knjige, polemičke traktate ili eseje napisali današnji predsednici i premijeri, a o kraljevima i kraljicama da i ne govorimo? Obamina knjiga „Snovi moga oca“ je izuzetak, ali to je izuzetak zato što Obama pre nje nije napisao ništa značajno. Međutim, ostali nisu napisali ništa vredno pomena, a čak i ako su potpisali neke knjige, smatranja u njima su nebitna i često su ih napisali „goustrajteri“ (teško je naći goru kombinaciju).
Buduće vođe Oktobarske revolucije bili su skoro bez izuzetka ozbiljni intelektualci. Pogledajte sastav boljševičkog Politbiroa 1919. godine: Lenjin, Trocki, Staljin, Zinovjev, Kamenjev, Buharin, Kalinjin i Krestjanski. Lenjin i Trocki su napisali desetine knjiga i eseja (dovoljno je pogledati njihove bibliografije na Internetu; protežu se na nekoliko stranica), a neke dela (poput Lenjinove knjige „Razvoj kapitalizma u Rusiji“ ili dela Trockog „Izneverena revolucija“ i „Moj život“), su prvoklasna. Trocki je, naravno, bio i novinar veoma oštrog oka, kao i književni kritičar. Zinovjev i Kamenjev (naizgled, zauvek u paru) bili su odlični publicisti. Staljin je bio ismevan zbog svog namerno skolastičkog i dogmatskog stila i njegovi spisi zaista su strašno dosadni, čak iako su poruke prenete jasno i namerno jednostavno. Dakle, u njegovom slučaju to nije visokointelektualna literatura, ali Staljinovo odlično poznavanje književnosti, istorije i vojne strategije nije sporno – tu nesumnjivu činjenicu mu priznaje čak i njegov najveći protivnik, Čerčil.
Delegati na Drugom svetskom kongresu Kominterne 1920. godine u Moskvi. Četvrti sleva je Lav Trocki, pre njega Đacinto Serati (Italija), iza njega Alfred Rozmer (Francuska), Pol Levi (Nemačka), Grigorij Zinovjev, Nikolaj Buharin, Mihail Kalinjin
Problem je, međutim, u tome što je sva ta intelektualna moć često bila pogrešno korišćena, ili je možda bila čak i kontraproduktivna, jer je liderima davala osećaj superiornosti i arogancije, navodeći ih u zabludu da poveruju da se društva mogu preoblikovati, transformisati odozdo na gore, čistom snagom intelektualne volje. I zaista, na kraju je jedan od najpametnijih među Buharinovim kolegama – Staljin – bio taj koji je naredio Buharinovo pogubljenje. Dakle, koliko god intelektualci bili izvanredni kao pojedinci, to što su postali vođe nije bilo dobro za zemlje kojima su vladali. Da li bismo bolje prošli sa manje načitanim vođama, liderima potvrđene osrednjosti? Možda.
PS. Napisao sam ovaj esej 2014. Sada ga ponovo objavljujem pošto će se moj sledeći tekst baviti Lenjinom iz 1917. (Država i revolucija) i Lenjinom iz 1922. (Govor na Jedanaestom kongresu Ruske komunističke partije (boljševika)). Dela Buharina i Lenjina bi možda trebalo čitati naporedo.
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
