Ljudi su Boga osudili na smrt; vaskrsenjem svojim On ih osuđuje na besmrtnost. Za udarce vraća im zagrljaje, za uvrede – blagoslove, za smrt – besmrtnost. Nikada ljudi nisu pokazali više mržnje prema Bogu nego kada su Ga raspeli; i nikada Bog nije pokazao više ljubavi prema ljudima nego kada je vaskrsao. Ljudi su hteli da i Boga učine smrtnim, ali je Bog vaskrsenjem svojim učinio ljude besmrtnima. Vaskrsao je raspeti Bog i ubio – smrt. Nema smrti više. Besmrtnost je opkolila čoveka i sve njegove svetove. Ljudska priroda je vaskrsenjem Bogočovekovim nepovratno povedena putem besmrtnosti, i postala strašna i za samu smrt. Jer do Hristovog vaskrsenja smrt je bila strašna čoveku; od Hristovog vaskrsenja čovek postaje strašan smrti. Živi li verom u vaskrslog Gospoda, čovek živi iznad smrti, nedosežan je za nju; ona je podnožje nogama njegovim: smrti, gde ti je žalac? pakle, gde ti je pobeda? I kada Hristov čovek umire, on samo ostavlja telo kao odelo, u koje će se opet obući na dan Strašnoga suda.
Do vaskrsenja Spasovog smrt je bila druga priroda čovekova; život prva a smrt druga. Čovek se bio navikao na smrt kao na nešto prirodno. Ali vaskrsenjem svojim Gospod je sve izmenio: besmrtnost je postala druga priroda čovekova, postala je prirodna čoveku, a smrt – neprirodna.
U ciglo četiri reči sabrana su četiri Hristova Evanđelja: Hristos voskrese! – Vaistinu voskrese! U svakoj reči po Evanđelje, a u Evanđeljima – sav smisao svih svetova Božijih, vidljivih i nevidljivih. I kada se sva osećanja čovekova i sve misli saberu u grom uskršnjeg pozdrava: Hristos voskrese! tada radost besmrtnosti potrese sva bića, i ona ushićeno odgrme čudesni uskršnji otpozdrav: Vaistinu voskpece!
1935.
(arhim. dr Justin Popović, „O duhu vremena”, Beograd, 2005)
