Људи су Бога осудили на смрт; васкрсењем својим Он их осуђује на бесмртност. За ударце враћа им загрљаје, за увреде – благослове, за смрт – бесмртност. Никада људи нису показали више мржње према Богу него када су Га распели; и никада Бог није показао више љубави према људима него када је васкрсао. Људи су хтели да и Бога учине смртним, али је Бог васкрсењем својим учинио људе бесмртнима. Васкрсао је распети Бог и убио – смрт. Нема смрти више. Бесмртност је опколила човека и све његове светове. Људска природа је васкрсењем Богочовековим неповратно поведена путем бесмртности, и постала страшна и за саму смрт. Јер до Христовог васкрсења смрт је била страшна човеку; од Христовог васкрсења човек постаје страшан смрти. Живи ли вером у васкрслог Господа, човек живи изнад смрти, недосежан је за њу; она је подножје ногама његовим: смрти, гдe ти је жалац? пакле, где ти је победа? И када Христов човек умире, он само оставља тело као одело, у које ће се опет обући на дан Страшнога суда.
До васкрсења Спасовог смрт је била друга природа човекова; живот прва а смрт друга. Човек се био навикао на смрт као на нешто природно. Али васкрсењем својим Господ је све изменио: бесмртност је постала друга природа човекова, постала је природна човеку, а смрт – неприродна.
У цигло четири речи сабрана су четири Христова Еванђеља: Христос воскресе! – Ваистину воскресе! У свакој речи по Еванђеље, а у Еванђељима – сав смисао свих светова Божијих, видљивих и невидљивих. И када се сва осећања човекова и све мисли саберу у гром ускршњег поздрава: Христос воскресе! тада радост бесмртности потресе сва бића, и она усхићено одгрме чудесни ускршњи отпоздрав: Ваистину вoскpece!
1935.
(архим. др Јустин Поповић, „О духу времена”, Београд, 2005)
