Piše: Bojan Jovanović
Doživljen kao izuzetno neprijatan osećaj, bol je imanentan životu i obeležava najznačajnije trenutke čovekog postojanja, od rođenja, sticanja najbitnih iskustava tokom njegovog individuacionog procesa do odlaska s ovog sveta.
Traumatičnost dolaska na svet je iskustvo koje svoju psihološku vrednost potvrđuje u potonjem životu. Prolaženje kroz bolni proces inicijacijskog obreda bio je tradicionalni način dokazivanja zrelosti pojedinca i dobijanja statusa ravnopravnog člana zajednice. Ovi kriterijumi važe i u kontekstu današnjeg modernog društva jer čovek postaje zrela ličnost sticanjem sposobnosti kontrolisanja sopstvenih nagona i podnošenja bola. Iako donosi velika zadovoljstva, život u svojoj realnosti iznenađuje bolnim neprijatnostima koje uspevaju da podnesu, bez bitnih posledica po njih, samo zrele ličnosti.
U odnosu na prirodu i prirodnost čovekovog primarnog biološkog postojanja, kultura je represivna, a proces vaspitavanja i obrazovanja pojedinca karakteriše represivnost koja izaziva početnu nelagodnost. Ukoliko je prirodna težnja za ostvarenjem neke želje suprotna datim sociokulturnim pravilima, onda je zabrana i kazna zbog njihovog kršenja utoliko i bolnija. Doživljeni bol može biti i traumatično iskustvo koje određuje kasniji život i ponašanje pojedinca.
Poput dolaska na svet i rađanje u kulturi je neprijatno i bolno, ali usvajanjem kulturnih i moralnih normi kao činilaca svog identiteta čovek stiče pretpostavke da se u kulturi potvrdi i bude zadovoljan. Bol izražava životne protivrečnosti njegovog višeslojnog i složenog bića i ukoliko se on potiskuje onda se emocionalni naboj ispoljava na nepredvidiv i iracionalan način. Svest o potisnutom bolu motivacioni je činilac njegove reintegracije pred sobom i viđenja sebe u celini, onakvim kakav jeste, a u toj celini je i istina o njemu.
Telesnoduševna istina
Individualni osećaj bola, kao odgovor centralnog nervnog sistema na izuzetno neprijatne uticaje, psihološki je fenomen objektivno nemerljiv kvantitativnim pokazateljima. Sa stanovišta čovekove osećajnosti, svaki bol je osobena emocija. U odnosu na druge bolove tela, glavobolja je, na primer, različita od njih, ali je njena specifičnost čini identičnom kod ljudi. Međutim, svaka je glavobolja pojedinca različita, kao što ni istog čoveka glava ne boli uvek na isti način. Iskustvo bola je individualno i lično, a svest o tom neprijatnom emocionalnom doživljaju može se iskazati isticanjem njegove specifičnosti ili korišćenjem opšte odrednice u koju se, bez detaljnog određenja, utapa i gubi njegova autentičnost.
Ukoliko bi se psihosomatska priroda čovekovog organizma uporedila sa spektrom svetlosti, onda njegov vidljiv, somatski činilac prelazi u njegov nevidljiv duševni aspekt. Prilikom povrede ili oboljenja boli povređeni ili oboleli deo jedinstvenog psihosomatskog organizma, a u prilog shvatanju da nije samo telo instrument bola, već da je to i duša govori i činjenica o somatizaciji duševnih nevolja i duševnom bolu zbog telesnih povreda. Zavisno od preovlađujućeg aspekta identiteta i izloženost bolu se specifično doživljava u vidljivom, somatskom i nevidljivom, duševnom aspektu čovekovog postojanja.
Prema dominantnom osećanju, bol može biti telesni i duševni, a po svom karakteru i intezitetu razlikuje se oštar i sevajući od potmulog i tinjajućeg. Zavisno od ličnosti pojedinca, njegove sposobnosti trpljenja i vremenskog trajanja i intenziteta ovog neprijatnog osećanja kojem je izložen, bol može ne samo da unizi i dehumanizuje čoveka, već i da ga podstakne da kompenzacijom prevaziđe to osećanje. Sagledavanjem moći bola u tom kontekstu, jasno se uočavaju njegove negativne i pozitivne strane. Činjenica da u srpskom jeziku može kao imenica biti i muškog i ženskog roda, bol pokazuje svoju dvostruku prirodu koja se ogleda u mogućnosti da se na ovu emociju agresivno odgovori ili da se ona pasivno trpi. Izložen bolu čovek se zatvara u taj svoj doživljaj u težnji da apsolutizuje njegov značaj. U svojoj tihoj patnji, on se pasivizira i tek kada ona postane neizdržljiva on se motiviše da promeni postojeće okolnosti i prevaziđe svoje nevolje.
Opraštanje bola
Politika vođena oružanim sredstvima, kako se eufemistički naziva rat, uzročnik je masovnog bola kojem su ljudi izloženi. Međutim, prilikom mobilizacije i slanja u rat iz kojeg se mnogi neće vratiti ili će u njemu doživeti veliku traumu, povećanim patriotskim zanosom strah od smrti i od bola se nastoji potisnuti. Tom manipulacijom i samomanipulacijom strahom postiže se željeni cilj mobilizacije, kao što se i zastrašivanjem prenaglašava fiktivna ili bezazlena opasnost da bi se građani pasivizirali i držali u tom stanju. Moć bola ogleda se u zastrašivanju bolom, koje se u ostvarenju pokazuje kao bolno zastrašivanje. Međutim, za razliku od totalitarnih režima koje karakteriše vladanje strahom i bolom, pokazuje se da se ljudima umesto kontrolisanog nanošenja bola može uspešnije upravljati pružajući im neumerena zadovoljstva.
Psihosomatsko jedinstvo duše i tela i činjenica da je zaborav samo dublja forma pamćenja, ukazuju da je fenomen opraštanja čin koji ima za cilj transponovanja epizodijskog pamćenja vezanog za neprijatno i traumatično iskustvo u semantičko memorisanje oslobođeno negativnog emocionalnog naboja. Taj cilj je istovetan konačnom ishodu prirodnog procesa zaborava, jer ukoliko se osvetoljubivost i obaveza osvete kao svetog čina ne prenesu na buduće generacije, pomirenje između potomaka nekad zavađenih pripadnika etničkih ili nacionalnih zajednica nastaje kao rezultat tog prirodnog zaboravljanja traume nekadašnjih sukoba njihovih predaka.
Iako se smatra poznatim, jer ga je svaki pojedinac iskusio tokom života, bol nije i spoznat u okviru mnogih svojih nepoznanica. Imajući u vidu posledice koje ostavlja u čovekovom životu, čini se da on ne zna o bolu ono što bi trebalo da zna, premda misli da o njemu sve zna. Odnos prema sopstvenom bolu i nevoljama drugih, odrednica je etičnosti kao duhovne vertikale čovekovog postojanja. Njeno slamanje ima za posledicu stvaranje društva moralno upokojenih koje simuliranom važnošću morala pokazuje sliku današnjeg postmoralnog doba.
(Iz predgovora za knjigu „Moć bola“, u izdanju „Akademske knjige“)
Izvor: Novosti
