Piše: Marina Koblenc
Sliman Mansur jedan je od najznačajnijih palestinskih umetnika svoje generacije. Rođen je u hrišćanskoj porodici 1947. u Bir Cajtu, blizu Ramale na Zapadnoj obali, pohađao je evangelističko-luteransku nemačku školu u blizini Vitlejema. Diplomirao je na prestižnoj Akademiji umetnosti i dizajna Bezalel u Jerusalimu (Izrael). Suosnivač je Al-Vasiti umetničkog centra u istočnom Jerusalimu (1994). Njegovi radovi izlagani su širom arapskog sveta, Evrope, SAD i istočne Azije. Njegova sledeća izložba zakazana je za april u Dubaiju.
Palestinska kultura sa njenim arapskim, muslimanskim i hrišćanskim komponentama, i moderna istorija prepliću se u njegovim delima. Najistaknutiji je izraz privrženosti zemlji i čežnje za mirom. Slimana Mansura jednom su uhapsile izraelske okupacione snage i dale mu instrukcije šta sme, a šta ne sme da slika.
Koliko generacija vaša porodica već živi u Palestini?
Jedini način da se to sazna je kroz crkvene zapise koji sežu do 15. veka. Moja porodica se na tom području u Palestini i Jordanu, najverovatnije nalazi nekoliko hiljada godina.
Kako se vaša hrišćanska vera ukršta sa palestinskim identitetom u vašem svakodnevnom životu, duhovnoj praksi, vašim političkim stavovima i vašoj umetnosti?
Moja hrišćanska vera, kao i jevrejska kultura, doprinosi bogatstvu mog identiteta. Verujem da Palestinci inkorporiraju sve kulturne i verske identitete ovog područja, jevrejske, hrišćanske i muslimanske. Istorija beleži promene religija od judaizma preko hrišćanstva do islama. Mnogi ljudi su promenili veru, u zavisnosti od pretnji i nagrada sa kojima su se suočavali. Dakle, moj palestinski identitet uključuje kulturne uticaje iz judaizma, islama i hrišćanstva. Ovo me naravno čini prijemčivijim za sve njih. Podržavam svako rešenje koje svima u Palestini daje puna i jednaka prava.
Godine 1962, kao petnaestogodišnjak osvojili ste nagradu za slikarstvo Fonda Ujedinjenih nacija za decu. Koliko vam je to značilo?
Ta nagrada mi je promenila život jer su svi koje sam tada poznavao, u školi i na selu, počeli da veruju u mene kao umetnika. To je uticalo na moje buduće odluke o tome koje studije da studiram, kojom vrstom posla da se bavim i kako da živim.
Godine 1980, sa dvojicom vaših palestinskih kolega umetnika, bili ste uhapšeni u Ramali. Možete li nam reći razloge hapšenja i šta se posle događalo? Recite nam i nešto o izraelskoj cenzuri palestinske umetnosti tokom decenija, i kako je lubenica postala simbol Palestine?
Izraelska vojska je 1980. zatvorila moju izložbu u Galeriji 79 u Ramali, zatvorila galeriju i zaplenila ključeve. Posle dva meseca pozvali su mene i još dva umetnika, direktore te galerije. Jedan oficir je počeo da razgovara sa nama o vrsti umetničkih dela koje treba da slikamo, kao što su lepo cveće, gole žene poput onih starih majstora, i lepi pejzaži. Zatim nas je poučio da na slikama ne smemo da koristimo crvenu, zelenu, crnu i belu boju, na šta ga je jedan od mojih kolega pitao: „Šta ako bih naslikao lep cvet ovih boja, da li bi to bilo dozvoljeno?“ Oficir je ljutito uzvratio: „Ako i parče lubenice naslikate biće konfiskovano“.
Izraelske vlasti su zaplenile neke od vaših slika. Znate li šta su uradili sa njima?
U nekom trenutku, kad smo uspeli da ponovo otvorimo Galeriju 79, ustanovili smo da nedostaju tri slike. Izraelska vojska je obilazila svaku izložbu u galeriji i uzimala ono što im se nije sviđalo. Većina slika nije prikazivala nikakvu vrstu anti-izraelskog raspoloženja. Slike su bile o Palestincima u tradicionalnoj nošnji koji rade na poljima. Ali oni su se protivili svakoj slici koja se bavila temom identiteta. Glavni problem je bio što u to vreme nismo bili svesni važnosti da sve dokumentujemo. Dakle, nismo imali fotografije mnogih zaplenjenih dela. Samo jednom smo uspeli da dobijemo priznanicu od vojnika koji je zaplenio četiri slike. Predali smo dokument advokatu i vratili su nam slike. Što se tiče radova koji nikad nisu vraćeni, mi ne znamo šta je sa njima.
Neke od vaših slika prikazuju hrišćanske simbole. Postoji li nešto posebno što biste poručili palestinskoj hrišćanskoj populaciji?
Palestinski hrišćani su sastavni deo palestinskog naroda, živimo u harmoniji sa muslimanima, Izraelci nas povređuju isto toliko koliko i palestinske muslimane. Tako da mi delimo borbu za slobodu sa ostatkom palestinskog naroda. Mnoge priče iz života Isusa i svete porodice mogu se uklopiti u palestinsku modernu istoriju. Isus je bio Palestinac jevrejske vere, živeo je u Palestini, kulturno se nije razlikovao od Palestinaca oko sebe. Predstavljen je kao Evropljanin sa plavim očima i svetlom kosom. Moj cilj je da povratim Isusa i svetu porodicu i da ih prikažem prema njihovom originalnom liku.
Broj palestinskih hrišćana u Gazi se smanjio sa 5.000 u 2007. na 1.000 u septembru 2023. Brojevi hrišćanskog stanovništva su stabilniji na Zapadnoj obali i istočnom Jerusalimu. Palestinski muslimani i hrišćani harmonično žive jedni pored drugih, ali postoje i izveštaji o uznemiravanju i diskriminaciji hrišćana od palestinskih muslimana i palestinskih vlasti?
Mislim da hrišćani nisu diskriminisani od palestinske vlasti. Ponekad se susedi svađaju iz različitih nereligioznih razloga. Neki novinari preteruju kad pišu o ovim incidentima da bi okrivili muslimane za sve manji broj palestinskih hrišćana. Ako pogledate brojke s početka 20. veka, otkrićete da su razlog bili i ostali Izraelci i njihova politika. Na primer, ako bi moj sin želeo da se oženi hrišćankom sa Zapadne obale, Izraelci bi im onemogućili normalan život. U takvim slučajevima, hrišćani mogu odlučiti da emigriraju.
Mnoge vaše slike prikazuju ljudske figure koje se grle, odišu nežnošću. Šta izražavate kroz ove zagrljaje? Kakvo je vaše viđenje oružanog palestinskog otpora?
Cilj mojih slika koje prikazuju ljude koji se grle jeste da promovišu saosećanje i ljubav u našoj zajednici, potrebu da budemo ujedinjeni i podržavamo jedni druge. Plašim se oružanog otpora u ovoj fazi, jer ćemo se boriti protiv Izraela koga podržavaju velike sile, Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Nemačka. Ne možemo da se suprotstavimo takvoj gigantskoj snazi. Međutim, oružani otpor je pravo svih naroda koji žive pod okupacijom, ali naravno samo u okviru međunarodnog humanitarnog prava.
Da li znate nekog izraelskog Jevrejina ili uopšte Jevrejina koji je kupio bilo koju od vaših slika? Da li najviše prodajete u Palestini ili u inostranstvu?
Mislim da izraelski kolekcionari nisu zainteresovani da kupuju palestinsku umetnost, mada takođe ne vidim palestinske umetnike sa Zapadne obale i Gaze da su zainteresovani da njihova umetnost bude u izraelskim kolekcijama. Najviše svojih radova prodajem u inostranstvu.
Predsednik SAD predložio je da stanovništvo Gaze bude prebačeno na različite lokacije, čak i do Somalije, Sudana, Sirije i Somalilenda, koji nije međunarodno priznat, kako bi SAD preuzele Gazu i izgradile Rivijeru Gaze. Ukinuo je i sankcije protiv nasilnih naseljenika na Zapadnoj obali. Da li planirate da oslikate svoje misli i osećanja vezana za to?
Ne želim da gubim vreme razmišljajući o tome šta Tramp kaže jer je to beskorisno. Američka politika prema Palestini je već neko vreme problem, nije samo Tramp.
Kako na vas utiče nedavno pojačano izraelsko nasilje nad Palestincima na Zapadnoj obali? Mislite li da će se proširiti Zapadnom obalom?
Ne mislim da će se nasilje proširiti u bliskoj budućnosti, jer Izraelci imaju naviku da biraju lokaciju gde uništavaju, terorišu i ubijaju, a u nekom kasnijem trenutku se presele na drugu lokaciju. Na kraju će možda stići do Ramale i istočnog Jerusalima, ali ne u ovom trenutku.
Da li je koegzistencija sa izraelskim Jevrejima još moguća?
Ne mislim da je koegzistencija sa izraelskim Jevrejima laka, oni zaista otežavaju Palestincima da zaborave njihovo nemilosrdno nasilje. Nemoguće je zaboraviti ponavljajuće slike mnoge ubijene dece. Takođe ne mislim da bi većina izraelskih Jevreja sada želela koegzistenciju jer imaju mnogo koristi od nastavka sukoba koji im donosi veću podršku zapadnih sila. Oni ne bi dobili ništa od koegzistencije: oni potpuno dominiraju palestinskim narodom, eksploatišu palestinsku jeftinu radnu snagu kako žele, mi smo unosno tržište za njih, posebno za polovnu robu, kao što su automobili, uzimaju našu vodu i daju nam njene kapljice. Zašto bi se oni pomirili i izgubili sve ove beneficije? Oni sebe smatraju Božijim izabranim narodom, što se ogleda u velikom stepenu oholosti, koja ih navodi da rade šta god hoće.
Golub je još jedan simbol koji se ponavlja na vašim slikama. Da li je to i najvažniji simbol?
Slikao sam golubove u određenom periodu kad je sve izgledalo kao da može biti u redu i da je mir moguć. Ne bih slikao goluba u ovom trenutku.
Izvor: Novi Magazin
