Пише: Ратко Контић
Оне се оснивају у Црној Гори, нарочито у бившој Југославији у различитим раздобљима, различитих садржаја и различитих форми организације. Како су биле искључиво засноване на основу завјештања – тестамента, а на основу мотива тестатора, имале су посебну важност у временима у којима су настајале, али и временима у којима је њихова воља требало да буде реализована.
Да ли је увијек тако било или није, данас је тешко утврдити, међутим, много су били важнији мотиви људи који су у тим релативно тешким историјским дешавањима, између два свјетска рата, један велики дио своје имовине разних видова, својом вољом остављали друштву у којем су живјели и радили.
Између великог броја изражених појединачних воља у тестаментима веома су интересантне оне које су садржале жељу да се из њихових средстава које посједују врши школовање младих људи, граде социјалне и просвјетне установе и остваре други, надасве хумани циљеви. Оно што је данас скоро немогуће чути или прочитати, осим у изузетним случајевима.
Тако се у тестаменту Јована Голијанина из Никшића, 1932. године, између осталог, изражава његова жеља да се „дванаест година од његове смрти почне градити Дом за старце и старице“.
Тестамент Крста Лаиновића из Подгорице, 1918. године, садржи његову жељу да „после смрти оставља другу половину свог имања Министарству просвјете и црквених послова и да се из тог фонда васпитавају на страни на универзитету, по један или два ђака из Црне Горе“.
У последњој вољи Ђока Вукмановића из Подгора наводи се да се „од његове имовине школују и друга дјеца из цијеле Црмничке нахије“, а од имовине у Подгорици „да се даје добрим и сиромашним ученицима Подгоричке гимназије“.
Ана Злоковић из Херцег Новог, 1928. године, жели да се „унаприједи Бока Которска, а нарочито Ривијера Херцегновска“. Томо Лукетић из Будве,1924. године, налаже да се „после његове и смрти његове жене Стане, задужбина користи за образовање дјеце из Будве и Паштровића“.
Александар Дуковић, из Херцег Новог, 1924. године, оставља имовину за „школовање ђака у науци и лијепим умјетностима, посебно у музици и пјевању“.Ђорђије Ђуровић „оставља двије куће да се оснује једна школа у Боки Которској“.
Иван Паландачић,1933. године шаље из Чикага 300.000 хиљада долара да се оснује „ђачки фонд“ са његовим именом, из Луштице – Бока Которска. Фонд би био намијењен „за школовање ученика на средњим, стручним, грађанским и вишим државним или приватним од државе признатим школама“.
Брајковићи из Пераста изражавају жељу да се „изгради цистерна за воду у Перасту“, док Милета Ћиповић из Даниловграда оставља сву своју земљу и двоспратну кућу, школи у том граду.
Хаџи Богдан Чађеновић из Подгорице, 1930. године, у свом тестаменту одређује „стипендисти из наше задужбине школовани, дужни су по свршетку школовања служити у својој отаџбини, а првенствено у ужој домовини Црној Гори“.
Ту су још задужбине Јевта Николића из Подгорице, Луке Јовићевића из Никшића, Васа Ћуковића из Рисна и других.
Времена у којима није било много имућних људи као данас. Времена у којима се водило рачуна о моралу и етици, солидарности и доброчинству или како је то Јово Голијанин у тестаменту назначио за поправљањем материјалног и социјалног положаја оних, који су како он то наводи „на поштен начин осиромашили“.
Таквих људи и данас има прилично, али много више оних који су се на „непоштен начин обогатили“ тако да им се пружа шанса да буду људи, да буду хумани и да својом вољом, у њима блиској форми, учине добро дјело.
Већи дио конкретних података коришћен је из Правног зборника „Осврт на задужбине у Црној Гори“ мог пок. оца Драгутина Илијиног Контића, као аутора, који се као правник веома озбиљно бавио овом тематиком.
Извор: Дан
