Пишу: Георгиос Стамкос, Милица Косановић
У петак 28. фебруара 2025, на двогодишњицу стравичне трагедије у Темпима у Тесалији, изазване директним сударом возова који су се кретали по истим шинама у супротним правцима, а да то нико није приметио, одржане су највеће демонстрације у историји модерне грчке демократије у част 57 жртава. Све градове у земљи преплавили су милиони демонстранта са једним захтевом: Хоћемо правду! Масовни скупови одржани су у Атини, Солуну, Патри, Лариси, Драми, Кавали, на острвима Крфу, Закинтосу, Самосу и другима, али су на улице изашли и Грци широм света, од Марсеља и Рејкјевика, до Торонта и Мелбурна.
Сви ти људи су захтевали да се у потпуности расветле узроци смртоносне несреће у којој је погинуло 11 радника грчке железнице и 46 путника, углавном студената који су путовали из Атине у Солун пошто су имали тродневне празнике. Треба пронаћи одговорне, где год и колико год високо се они налазили, треба им судити и казнити их.
Одзив јавности је био крајње дирљив и без преседана. Нарочито зато што је и велика већина радника учествовала у 24-часовном генералном штрајку који су прогласили синдикати, па су на све радње и предузећа тога дана “стављени катанци”. Конзервативна влада Киријакоса Мицотакиса, изабрана по други пут 2023. са 41 одсто гласова, уместо да пошаље поруку како разуме захтев друштва да се потпуно расветли железничка несрећа и утврди одговорност, није то учинила. Одлучила се за полицијску репресију хемикалијама и воденим топовима против мирних демонстраната чији су главни слогани били “Немам кисеоника”, “Хоћемо правду”, “Не заборављамо”, “Није била несрећа, било је убиство!”.
Полиција је сузавцем гушила народ који је изашао на улице тражећи правду. Надлежни министар Михалис Хрисохоидис и руководство грчке полиције одлучили су да на ове скупове пошаљу јаке снаге како би се представили као “чувари реда”. Слике из Грчке које су обишле свет показале су како се намећу “ред и сигурност”, али не и правда.
Есхил, један од великих грчких трагичара је пре 2.500 година написао у својим Персијанцима: “Кад цвета ароганција, рађају се плодови гнева”.
Ова народна мобилизација незапамћених размера јасно је показала јаз који дели владу Киријакоса Мицотакиса од грчког друштва. Клима претходних дана, када је влада стављала мету чак и на рођаке жртава трагедије у Темпима, у комбинацији са насилним сузбијањем инцидената, додатно је продубила тај јаз.
Али треба знати да је власт против које се воде највеће демонстрације у новијој историји једне земље, унапред политички осуђена јер јој сада недостаје народни легитимитет и не може да настави да влада “нормално”, као да се ништа није десило, без обзира на то да ли може или не може да избегне изборе у наредне две године.
Реакције опозиције
На демонстрацијама се јасно могао чути колективни вапај друштва за правдом, истином и демократијом. Вапај за “кисеоником”. Другим речима, послат је захтев да се промени политика, а не само власт. Ови масовни скупови су довели до отвореног сукоба између Мицотакисове владе и друштва, а опозиција захтева оставке и пад владе.
СИРИЗА, са новим председником Сократом Фамелосом, оптужила је владу Нове демократије да “свесно крши уставно право на окупљање”, позивајући министра Михалиса Хрисохоидиса да први да оставку и тако “прокрчи пут премијеру господину Мицотакису”.
Социјалдемократски ПАСОК, друга странка по анкетама, каже “да они који су од самог почетка несреће улагали у мрак заташкавања и дезинформација, нешто заборављају: против мрака који су наметнули, светлост истине и правде увек излази као победник”.
Са своје стране, Комунистичка партија (ККЕ), која се у анкетама појављује ојачана, говори о “оргијама полицијске репресије” и да се власт “узалудно труди ако мисли да ће оваквим поступцима терорисати народ и да тако може сакрити истину и избрисати снажну поруку коју је данас у свет послало милион људи широм земље”.
Крајња десница и Мицотакис
Крајње десничарске опозиционе странке, колико год покушавају да искористе тренутну ситуацију и ојачају, тешко могу да убеде јавност да представљају снаге промена, јер су настале из крви и меса система, као апсолутна режимска сила и нимало “антисистемска”. Када друштво тражи “кисеоник”, демократске промене и квалитетну демократију, идеологије засноване на нетолеранцији и ауторитарности, попут крајње деснице, немају шта да предложе и понуде.
Премијер Киријакос Мицотакис је у својој поруци на друштвеним мрежама говорио о “колективној трауми”, али није пропустио да још једном проспе трње по “неким људима” који покушавају да “националну несрећу искористе као оружје којим ће ранити отаџбину и њен стабилни курс у будућност”. Чак је покушао да игра на карту “дестабилизације” и да се представи као “гарант” стабилности јасно стављајући до знања да “за добро Грчке” неће поднети оставку.
Мицотакис, суочен са друштвеним немирима великих размера, наставља да се позива на потребу за политичком стабилношћу у времену велике светске неизвесности, као што показује развој догађаја у Украјини. У сваком случају, политичка хегемонија Мицотакиса, који ове године навршава шест година премијерског мандата, приметно се смањује док “Трампов ветар” прети да надува једра политичарима чији идентитет је крајње десничарски и популистички и који ће га поткопати с десна.
Бујица бола се претворила у поплаву
На великом скупу у Атини је била и Марија Каристијану, мајка студенткиње која је страдала у Темпима, по занимању правница. Она је на своја рамена подигла главни терет рођака жртава и њихове борбе за правду.
Пре избијања инцидената ступила је на бину и обративши се окупљеним демонстрантима, рекла следеће: “Бол је набујао и претворио се у поплаву. Ми разумемо дубину трулежи. Пред нама се свакодневно појављује чудовиште корумпиране власти. Недостојни и бестидни владају нама. Сви ми данас овде, било појединачно или колективно, плаћамо цену неправедне и арогантне власти, искусили смо лице свеприсутне корупције. У хаосу наше душе због губитка наше деце открили смо снагу за коју нисмо знали да имамо. Као мајке, ми смо дужне да чувамо сећање на своју децу, али и безбедност друге деце. Уједињене за катарзу, ми ћемо заједно опет донети Чудо правде у нашу земљу”.
Илиас Папагелис, отац страдале 19-годишње студенткиње Анастасије, рекао је: “Захтевамо правду, више кисеоника, да изађемо из мрака, да изађемо на светло. Да има више транспарентности и да се све ради безбедно и како треба. Да се никада више не десе Темпи”.
Димитрис Безас, који је изгубио ћерку Франческу у железничкој несрећи, рекао је: “Моја девојчица… Последњи глас моје ћерке био је ‘Немам кисеоника’, у њеном очајничком покушају да преживи”.
Студенти су у Нишу прочитали „Студентски едикт“ и његове одредбе
Њен крик је постао главни слоган демонстрација.
Никос Плакјас, који је у несрећи изгубио ћерке близнакиње и нећаку, апеловао је на политичаре да оставе по страни ситну политику и међусобне разлике и погну главе над злочином у Темпима, како би се правда успоставила. “Боримо се да се Темпи више никада не понове”, каже.
Мајка страдале Клаудије Лата је рекла да “наши мртви заслужују домовину која ће поштовати правду и историју и која ће их заувек памтити. Ми, њихове мајчице, стајаћемо усправно све док не одем на суд да чујем од врховног тужиоца да ће онај ко је стварно одговоран за смрт моје кћери бити осуђен на 57 доживотних робија”.
Темпи – Нови Сад
Као један од највећих социјалних протеста последњих година у Грчкој, такозвани “Покрет Темпи”, који постоји две године, од почетка је показао интересовање и солидарност за трагедију у Новом Саду 1. новембра 2024. године.
Грчки провладини медији су у почетку опширно извештавали о смрти 15 људи надајући се да ће пренети поруку како се ето, “трагедије дешавају и другде”, посебно у нашем комшилуку. Али када је гнев српског народа и грађана Србије исказан кроз масовне демонстрације, на челу са студентима који су блокирали централне раскрснице у Београду и другде протестујући због корупције и захтевајући правду за жртве, онда је у Грчкој новинарско извештавање утихнуло како би се избегло повезивање ове две трагедије. Али већ је било касно.
Интересовање грчког јавног мнења за догађаје у Србији поново се разбуктало, а активисти “Покрета Темпи” ступили су у контакт са активистима и студентима из солидарности у Србији – због координације акција. Било је, на крају крајева, много тога заједничког. Осим чињенице да су обе трагедије имале за резултат много мртвих, укључивале су возове и железничке станице на Балкану. Оба случаја су показала да је наш заједнички проблем корупција и бахатост власти, спорост у расветљавању истине и успостављању правде. У оба случаја, грађани су оштро и масовно реаговали захтевајући одговорност и промене, демонстрирајући моћ друштвеног притиска у трагедијама које се приписују државним и владиним пропустима или корупцији.
Заједнички елемент код оба покрета је неповерење у институције и у правду. У оба случаја, такозвана “друштвена опозиција” се противи и бори против ароганције власти, док је политичка опозиција утихнула јер се креативне снаге друштва налазе изван политичких странака.
Војин Грубач: Влада опстаје због интереса Запада, Милатовић опструише и живи у безваздушном простору
Мицотакис и Вучић
Али постојао је још један разлог. Мицотакис и Вучић су били у блиским односима јер њихове странке припадају истој политичкој породици. Мицотакис је неколико пута посетио Београд, а пре него што је постао премијер, хвалио је Вучића и српско “економско чудо”. Затим, када је победио на изборима 2019, донекле се дистанцирао од Вучића и његовог начина владања, као и од Вучићевог односа са ауторитарним политичарима попут Орбана. Међутим, никада није изнео негативно мишљење или критику Вучићевог ауторитарног начина управљања Србијом.
Мицотакис воли да се приказује и као либерални европски политичар, више центриста него десничарски и конзервативан, осетљив на еколошке и социјалне проблеме. Гласао је за признавање истополних бракова и усвајање деце од истополних парова, те није желео да га поистовећују са конзервативним, националистичким и популистичким политичарима попут Александра Вучића. Међутим, несрећа-злочин у Темпима, као и у Новом Саду, учинила је њихово поређења неизбежним.
На друштвеним мрежама у Грчкој су се умножили коментари о начину деловања и доброј организацији студената у Србији, као и о репресивним методама српске власти. Када су у јануару 2025. Грци обавештени да су мобилизације српских студената довеле до оставке премијера Милоша Вучевића, били су узбуђени верујући да је пала корумпирана власт. Неко је ипак морао да им објасни да стварну власт у Србији држи Вучић, а не премијер и његова влада. Уследило је велико разочарење, али им је то помогло да са још већим симпатијама гледају на борбу српских студената.
У време масовних студентских демонстрација у Србији, и у знак подршке студентима, одржане су мање демонстрације и у Грчкој уз слоган “Ваша борба је и наша”, док су се на дан дотад невиђених демонстрација у Грчкој, 28. фебруара, српски студенти окупили у Београду са транспарентом на којем је на грчком писало: “У Новом Саду и Темпима држава и корупција убијају”.
Извор: Време
