Пише: Милован Урван
Ну, кад год се огласи Небојша Медојевић просвијећеном инсану се преврне желудац. Његов посљедњи покушај да клевеће честите свештенике не могу друкчије да оцијеним него као његову давнашњу потребу да подрива Српску православну цркву.
Увијек сам с чуђењем гледао, тј. питао се како је могуће да ДФ толико година наноси штету Србима држећи у свом окриљу овог смутљивца, чије политичка ефикасност никада није могла ићи даље од његових усана. Јербо, чим изговори некакву процјену, оптужбу, макар и на рачуна Мила Ђукановића, његове су ријечи одмах падале доље, један педаљ испред усана, у саму нигдину.
Дочим, док је ДФ политички издржавао Медојевића, дотле је бивало пет српских политичара мање у Парламенту, ко зна колико мање у разним јавним сферама. Према томе, није баш да је само Ђукановићев режим дискриминисао српски народ. Томе је штедро доприносио и Небојша Медојевић. Зар подсјећати на његов допринос урушавању достојанства српске културе и језика у Црној Гори!? Сувишно је.
Ну, опет се питати како је могућно да су присталице ДФ тако лако прихватале Медојевића као некаквог наводног демократу, чије политичко паразитирање на грбачи српских гласача требало да употпуни, проширу идеју „фронта“!? Нејасно.
Али више од свега јесте застрашујуће да, након што су гласачи Медојевићев политички значај извагали у промилима, он добија медијски простор да наставља са етаблирањем политичког естрадизма, као да деценије овога стољећа нијесу прошле у сталној борби да се политици врати мјера достојности и достојанства! Као да његове ријечи имају некакву јавну релевантност.
Ну, вријеме је мајсторско решето, издржаће се и овај трзај ПостпараЗитске Политике.
