Пише: Никола Маловић
Како је инжењеру електротехнике Владану Јовановићу из Севојна (55) пошло за руком да добије златно црногорско држављанство а да се није одрекао српског, Бог зна, али да му је помогао дугогодишњи брак са Црногорком и деценијски боравак у Боки Которској – стоји. Јер многима није…
Владаново дјетињство обиљежила су љетња купање у ријеци Ђетињи, која је хладна и у августу, с температуром као наше море у мају.
И тако, узео је Владан да увраћа код мене као оно код Нушића Јосиф из Трбушнице, па смо временом постали пријатељи. Сазнао сам да плива стално, ваљда се та тема родила око Богојављења, када су Херцегновљани повлашћени јер кроз море од 15 степени – најтоплије у региону – пливају за Часни крст, за разлику од Руса који 19. јануара ломе лед да би се трипут погружали.
Одмахнуо сам руком на први Владанов предлог да запливам зими. Нисам видио шансу да ту кураж могу да преживим без антибиотика потом, упале плућа, фацијалиса, или нечег трећег.
А Владан је био упоран…
Говорио је једног врелог августовског дана готово идеолошки, као Српски Соко, заговорникполитизације физичке културе, како не би било лоше да продужим септембарска пливања, да уђем у октобар, а из новембарског мора, тако припремљен, и у децембарско, потом можда и да се пребацим у јануарске струје…
Гледао сам пријатеља-континенталца испод ока, вагајући: колико је озбиљан, није ли неозбиљан – јер откако је свијета и вијека, Приморац у мору плива још који дан пошто почне школа, и то је то. Крај. Историја је запамтила неке зимске Русе као купаче, ту и тамо неког постаријег домаћег ориђинала, но ријетко иза октобра или прије маја.
А Владан је наставио да мисионари, не само ријечима него и дјелом, и никад се као зимски пливач није разбољевао. Послушао сам га, са супругом, имаће томе 4-5 година, па смо из септембра нас двоје ушли у морски октобар, те иза Сајма књига, по повратку у Боку, и у новембар и у децембар.
Догађало се, док нисмо остварили флеш ројал – пливање у свим мјесецима у години – да неки јануар или фебруар прескочимо, зато што је море идилично само љети, а зими зна да буде велике наоблаке, и кише, и да дувају два страшна вјетра, бура и југо, када је – ако ниси Владан из ове сторије – боље не чачкати хладну и сињу заталасану мечку.
Идеалан дан за зимско пливање је дан сунчан, који је без вјетра. До плаже снисходимо обично око подна, када је највиша спољна температура. На сунцу буде 17-18 степени Целзијуса, али се то преводи у званичних 10-12 степени. Можда се у најхладније од свих мора, а то је фебруарско и мартовско (12-13 степени) може без припреме, али ми, по Владановом стручном вођењу, инкорпорирамо гот вина или бићарин ракије. Тако налаже правило. Нагли улазак у море, не само да је испит за срце, него и поништава претходни учинак алкохола. У хладном мору, сви малигани се ресетују кад и гради, у трену. Ја квасим главу, супруга не. Мозак даје опречне информације: ало, горим! и ало, ледим се! – од чега је друга информација тачна. Дуже се може остати у зимском мору ако се не кваси глава, али тада нема пливања краул стилом, па је потребно наћи баланс између дужине боравка у мору и начина пливања.
Док нисам постао зимски пливач мислио сам да је храбар чак и онај ко само уђе у море и одмах изађе, но кад се преживи почетни температурни шок, могуће је у хладном мору остати и више од пола сата. Могуће је и дуже, али тада тијело каже да му је – али оно баш – хладно.
Посебан је осјећај, славодобитни, рекао бих, када знаш да си у Бокељском мору и када видиш да је вäс Ловћен покривен снијежном капом.
У данима када је температура мора испод 13 степени, крв из удова стане да се повлачи, да би штитила виталне органе у абдомену. Помаже тада да се два-три пута изађе из мора и поново уђе, због циркулације.
Сви којима сам почео да причам о новој ужанци узели су да спекулишу о посљедицама по бешику, простату, бијеле бубреге, други пар бубрега, али са до сада сабраним искуством нисам опазио нити један негативан ефекат, а био сам у мору, на Рту Св. Недеља у мореузу Вериге, и по јакој бури. Занимљиво је то: дођеш на плажу у јакни, а одеш у кошуљи. Мимоилазиш се са људима у зимским јакнама.
Како у Боки стално има туриста, знамо да се нађемо у фокусу зимских камера. Тада машемо, шта да радимо, то се од нас као од домородаца и очекује. Из морског ракурса пак гледано, ми пркосимо годишњем добу, и вјежбамо да се, ма не дај Боже, домогнемо ма какве хране, рибе, рака или шкољке. У случају пада система…
Будући да и љети и зими пливам са наочарима, користим тренутке за опажање колико је у мору преостало живота. Па се тако некад пројави јато ципола, па буде зиме у којој се појаве поново у нешто већој групи морски јежеви, краставци, а до јуче голе стијене постану насељене гроздовима ситних, величином неконзумних шкољки мушаља. А у доба моје младости, док се Владан купао у увијек хладној Ђетињи, Бокељско је море било пуно живота. Требало је да за ЗОВ, часопис за љубитеље природе, први у екс-Ју штампи покренем рубрику о малакологији, науци о шкољкама, да би Србија која је тада имала излаз на море, сазнала какво силно ми имамо уљуштурено благо. Данас су га у гроб сахранили Црногорци уз амин Бокеља на власти, који су дозволили да нови хотелски мастодонти смију (!) супстратом из Црне Горе, друкчијег хемијског састава, да багерима насипају обалу у фараонским количинама. Да би од мора отели површ за садњу хиљада сунцобрана и поред њих подразумијевајућих и наплативих лежаљки од пластике.
Обрадујем се свакој зимској риби, кад је угледам, најежен, у 13 или 14 степени. Обрадујем се и свакој шкољци.
Туризам је наудио свему чега се дотакао, јер је туризам – види се с нулте надморске, када човјек урони очи до морског раза – издаја, а не продаја свега што ти је Бог дао. Но то је, зар не, дефиниција и либералне економије, којој се назире крај, не на начин да се поправи све што је покварено, нити да се исправи све што је искривљено, него да једну утопију, либералну економију, замијени друга, да би све мањи број људи имао што више и да би на крају и ти што имају готово све – дали све једном једином човјеку, ономе што га као месију чекају Јевреји.
Пред нама су, па, дани дубиозни. Многи гријеше код употребе ове ријечи чији је коријен латински, јер дубиозно није оно што је проблематично, тешко рјешиво, него је дубиозно (од dubius) – сумњиво.
На сумњиве нас путе воде наше одрођене власти, јер би све да се додворе оном вишем, а по цијени да закину сваког свог нижег, и да потпуно опљачкају најнижег. Као Суперхик у стрипу Алан Форд, који је отимао од сиротиње да би давао богатима.
Живјети у географији која је урамљена светионицима обавезује да се стално ради на ползу рода, да се на напредак утиче с рубне географије колико се може, а улазак у зимско море потказује нас многе дураке, што би рекли обални Руси, будале, што у Богом дани флуид нисмо улазили цијелог живота, све вријеме, а могли смо – зарад здравља кад и физичке спреме.
Извор: Печат
