Пише: Драго Пилсел
Нисам сигуран да чиним добро тиме што се, као грађанин Хрватске, петљам у полемику која је жестоко супротставила не само вјернике и невјернике већ и саме вјернике, који више и не бирају ријечи којима се међусобно анатемизирају и, што ме највише боли, дехуманизирају. Али будући да се сматрам кршћанином који живи према Павловој “Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу” (Даничић-Караџић, Гал, 3, 28), дакле, будући да за мене у тим кршћанским стварима, парафразирајући апостола Павла, не постоји ни Хрват ни Србин, имам велику потребу да нешто, премда стидљиво и надам се ненаметљиво предложим.
Готово сам сигуран да није тешко схватити како стоје ствари на начелној разини. Појаснио је то у разговору за “Вечерњи лист” из Загреба парох дубровачки Владан Перишић, доктор филозофије и умировљени професор, а своједобно и декан Богословског факултета Универзитета у Београду, који је дао подршку студентима и на овим страницама (види “Време” бр. 1775). Каже др Перишић да “тко год има имало савјести, морао би подржати студентске захтјеве јер они нису само студентски него су захтјеви чије испуњење утемељује свако здраво и нормално друштво”.
Несрећа је у томе, каже уважени профессор и парох, што смо уопће дошли до тога да треба захтијевати једну тако саморазумљиву ствар. “Да подсјетим, студенти траже само да институције профункционирају. Да раде оно на што их обвезују устав и закон. А тко ће обнашати које функције, њих не занима. Све док се поштују закони. Према томе, овдје се очито не ради о страначким протестима и тзв. обојеним револуцијама, како то инсинуира у криминал огрезла власт. Овдје је ријеч о нечему новоме и сасвим друкчијем. О захтјеву за владавину закона која треба довести до праведнијег друштва”. Дао им је др Перишић пуну подршку јер и он жели живјети у уређеној држави.
Умјесто да се натежемо око тога је ли блаженопокојни патријарх господин Павле имао ову или ону интенцију тога 11. марта 1991, када је изашао пред студенте да их замоли да се разиђу у миру па доживио и мирно поднио јако звиждање масе те повике “издаја, издаја!”, не треба да заборавимо да је, када је “коленопреклоно” замолио студенте да се разиђу у миру, “да сва ова питања наша… да се расправљају на месту на коме се и могу расправљати мирно и разумно у општем интересу”, и када им је рекао “поћи ћу… поћи ћу и на ону другу страну да их исто коленопреклоно молим да се у општем интересу у овако тешким приликама у миру разиђемо”, не треба, дакле, да заборавимо да је онда на сцену наступио епископ и професор Атанасије Јевтић да санира, то јест покуша контролирати штету – дакле, умјесто да се вријеђамо и множимо нападе, је ли могуће замислити сценариј у којем би страсти спласнуле?
Нисам наиван, дапаче, свјестан сам да је српско друштво “у акутној политичкој и моралној кризи”, без јасних назнака њеног разрјешења и окончања. Од трагедије на новосадској жељезничкој станици налази се у стању како институционалног тако и изванинституционалног превирања…
Већ недељама се у различитим медијима објављује на десетине вредносно дивергентних текстова у којима се анализирају горе споменути догађаји. Сваки од њих на свој начин дотиче “трагику наше стварности” (презвитер др Зоран Деврња, професор Православног богословског факултета у Београду), али особа сам посвећена дијалогу и покушајима разумијевања, што сам научио и у праксу провео особито од како сам 2014, када нам је као митрополит дошао у Загреб, продубио пријатељство с патријархом Порфиријем.
Имајући у виду да ме то пријатељство обавезује, желио бих наглас нешто размислити и казати вам да би страшно љековито било када би патријарх Порфирије, можда с помоћним епископима и другим сурадницима, а по могућности пред народом, молитвено одшутио тих већ глобално познатих 15 минута за душе жртава из Новог Сада.
Сигуран сам да би га се оптужило да се сврстава, а неки би у Цркви казали да је патријарх служио и помене и парастосе за унесрећене у Новом Саду, што је точно и што, објективно, за Цркву има далеку већу важност од било какве друге акције… и јасно ми је да би иницијатива правила један неприродан мост преко свих споменутих згуснутих догађаја и актера, али важније ми је, јер поуздано знам да Порфирије поштује свачију савјест као свети простор, то да патријарх, гестом која ми се сада причињава изнад свих гести, покаже, еухаристијски речено “сликама свему крај”, то јест како је уз изворне захтјеве студената, како се слаже с начелним ставовима др Перишића и како баштини миротворни дух патријарха Павла. Прихваћам да ме се оптужи за наивност, али не и за манипулацију: добри Павле би одшутио тих љековитих, мистичних 15 минута са студентима.
Аутор је теолог, новинар и активиста
Извор: Време
