Advokat Vladimir Terzić, član Upravnog odbora Advokatske komore Srbije, o dešavanjima u Srbiji, o dubini korupcije u vladajućim strukturama, o studentskim protestima, očekivanjima od njih i o mogućim ishodima.
Razgovarao: Elis Bektaš
Kada se govori o vladavini Aleksandra Vučića, obično se u fokus stavlja korupcija ali čini se da je problem neuporedivo dublji. Da li je i u kojoj je mjeri Aleksandar Vučić potkopao ustavne i pravne temelje Srbije tokom svoje vladavine u proteklih desetak godina?
Ovde moramo da razdvojimo početak vladavine Aleksandra Vučića od kasnijeg perioda, pa da se podsetimo da je zapravo Tomislav Nikolić pobedio na predsedničkim izborima 2012. godine, a ne Aleksandar Vučić koji je u to vreme bio zamenik predsednika Srpske napredne stranke, instant političke tvorevine stvorene u američkoj kuhinji, koju je tada vodio sada pokojni Miki Rakić, uz blagoslov tadašnjeg predsednika Borisa Tadića. Zamišljena je kao umivena radikalna politička tvorevina, sa svrhom da bude večito druga na izborima u Srbiji, iza demokratskih stranaka koje bi u koaliciji dobijale te izbore, dok se ne bi vremenom formirale dve političke partije po uzoru na SAD ili UK. Te planove, kao i mnoge druge je „pokvarilo Kosovo“, odnosno potreba velikih sila da na vlast u Srbiji dovedu, kako oni to vole da kažu „pouzdanog partnera“, ili, kako mi to prevodimo – onoga ko će „potpisati nezavisnost Kosova“. Izbor je pao na Aleksandra Vučića, prepoznatog kao željnog vlasti, moći, novca, pa se odvio već poznati scenario kada je Angela Merkel to vrlo neuvijeno saopštila Borisu Tadiću jednom prilikom. Elem, početak Vučićeve vladavine je značio puštanje korenja u institucije, zamenu kadrova u pravosuđu, jer su kadrovi koji su ostali bez funkcije u reformi pravosuđa koju je vodila prethodna vlast tada stupili na više funkcije, uopšte je došlo do disciplinovanja državnog aparata i uprave u svakom smislu, putem postavljanja na mesta vršilaca funkcije, bez trajnog postavljenja godinama i slično. To je dovelo do velikog straha kod ljudi, onog egzistancijalnog, koji veoma dobro disciplinuje čak i hrabre ljude, jer „deca moraju nešto da jedu“ je uvek zgodno opravdanje za osluškivanje potreba vlasti i lokalnog ili državnog moćnika, manjeg ili većeg. Drugi deo vladavine nastupio je posle onog kada je Aleksandar Vučić bio „prvi potpredsednik vlade“ sa realnom moći većom od premijera Ivice Dačića, nakon čega je postao premijer, pa je svoju moć i formalizovao. Tada je eksplodirala korupcija. Ona nije stala do dana današnjeg, neuhvatljiva je za spore državne organe, policiju i tužilaštvo, ne samo zato što su oni poslovično spori, već i zato što su im vezane ruke i noge. Faza predsednikovanja je konačna faza gaženja Ustava Republike Srbije, kada su Vlada Republike Srbije birali i krojili bledi kadrovi, koji se ništa ne pitaju ni u svom resoru a kamoli generalno u smislu kreiranja državne politike. Parlament je posebno srozan, on služi kao mesto izglasavanja zakona, bez prethodne javne rasprave, pa i bez skupštinske rasprave, gde poslanici većine koja tvori vlast glasaju na zvonce, jer nemaju čak ni intelektualni kapacitet da sami zaključe šta su potrebe vlasti i za koje amandmane treba a za koje ne treba glasati. Kulminacija korupcije, ali i njeno ogoljavanje, počelo je sa zločinom na železničkoj stanici u Novom Sadu, kada je život izgubilo 15 ljudi, a borba za istinu i dalje traje i ne može biti zaustavljena.
Studentski zahtjevi svode se na zahtjev da se pitanja javnog dobra vrate javnosti odnosno njenim institucionalnim predstavnicima i da se ta pitanja rješavaju na zakonom propisan način. Da li je moguć ikakav kompromis sa Vučićevim partijskim pokretom, koji je uzurpirao i privatizovao samu ideju javnog dobra?
Studenti su pojavili kao cvet Natalijina ramonda, čija je karakteristika da, ukoliko se potpuno osuši, može ponovo da oživi ako se zalije. Ovaj put, nažalost, srpska omladina kao lila ramonda je zalivena krvlju nedužne dece i ljudi u Novom Sadu, pa je vaskrsnula slobodu i put pravde. Studentski zahtevi se u osnovi svode na to da ožive i institucije, pre svega organi otkrivanja i krivičnog gonjenja, da se obelodani dokumntacija koja će ukazati na stvarne krivce, ne ove koje vlast daje u zamenu za svoju krivičnu neogovornost, inženjere i donekle političare. Kažem donekle političare jer je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu podiglo optužnicu i protiv bivšeg ministra Gorana Vesića, prema kome sud nije odredio pritvor, a nakon što je predsednik Vučić na javnom servisu izjavio da je to njegov prijatelj i da ne veruje da je kriv. To je produbilo jaz između vlasti i pobunjene omladine, studenata koji traže ne samo odgovornost za smrt ljudi, nego i drugi pravac istrage, onaj možda i važniji – koruptivni. Upravo ovih dana je Vrhovno javno tužilaštvo, posle ogromnih pritisaka javnosti, miliona ljudi na ulici tokom tri meseca od tragedije, odrešilo ruke Javnom tužilaštvu za organizvani kriminal u tom smislu, da se pokrene proces u vezi sa korupcijom. Ovde moram da izrazim bojazan, da će pod ovom vlašću taj proces manjkav, da neće imati snage da idu do kraja, do samog vrha korupcije, za koji javnost osnovano sumnja da je oličen u predsedniku Aleksandru Vučiću i njegovim najbližim saradnicima. Upravo je ovde odgovor na vaše pitanje – ne, mislim da nije moguće da ova kriminalna hobotnica sama sebe pojede. Samo promena vlasti u Srbiji donosi mogućnost deblokade tužilaštava i sudova, a namerno kažem mogućnost, jer je to osetljiv proces, i u opoziciji imate ljude koji bi samo da se rotiraju sa ovima na vlasti i da nastave po starom. Mislim da Srbija nema taj luksuz, da bismo tim putem potpuno razorili budućnost i ostali bez nje.
Režim po ustaljenom običaju optužuje studente i one koji ih podržavaju da su eksponenti stranih interesa ali nije u stanju da imenuje te centre moći izvan zemlje. S druge strane, upravo je Vučić taj koji uživa prilično čvrstu podršku zapadnih neokolonijalnih centara koji Srbiju, skupa sa ostalim zemljama regiona, doživljavaju kao zemlju Trećeg svijeta i kao predmet surove eksploatacije resursa bez obaziranja na domaće društvene i nacionalne interese. Da li će ta podrška Zapada koju Vučić uživa u jednom času pokolebati studente?
Intelektualnom delu Srbije je jasno da je upravo ovaj režim u Srbiji doveden da sprovede interese stranih sila, geostrateške, finansijske i svake druge. Zapad želi priznanje Kosova i litijum, Rusi se trenutno zadovoljavaju sa kakvim-takvim saveznikom u Evropi, sa jalovom podrškom, koja im je draža i od očuvanja interesa NIS-a koji im je poklonjen radi podrške kroz Ujedinjene nacije. Kinezi, opet, imaju finansiske interese u istočnoj Srbiji, koju nemilice uništavaju i rade tamo sve što je kod njih zabranjeno, u ekološkom smislu. Ipak, najnečasnija je trenutna uloga zapada, koji besprizorno urušava poslednje tragove postojanja države Srbije na Kosovu i Metohiji, preko ove kvislinške vlasti u Srbiji, koja vešto balansira između istoka i zapada a na štetu sopstvenog naroda. Litijum je posebno osetljivo pitanje, koje preti životu i zdravlju ljudi i njihovoj imovini, pre svega u zapadnoj Srbiji, a ne znam zašto se toliko ćuti u BiH i Republici Srpskoj, posebno u Semberiji. Opasnost da se ostane bez pijaće vode, a time i bez života, mogućnosti poljoprivredne proizvodnje, opterećuje svakodnevni život građana Jadra, Mačve, Valjeva i čitave Šumadije i ta činjenica je okrenula i većinu Vučićevih glasača protiv njega. Bez obzira na zarobljenost medija, u građanima se probudila svest o navedenim opasnostima, a studenti kao najprogresivniji deo društva uopšte nisu upali u zamku koju im režimski mediji postavljaju, da su oni eksponenti zapada, strani špijuni, hrvatski plaćenici ili ne znam kakve su sve gluposti iznosili, već narodu objašnjavaju da je upravo ovaj Vučićev režim doveden na vlast radi rasturanja srpskih interesa. Oni shvataju da zapad nije kohrentna tvorevina, da tamo postoje snage koje su istinski okrenute temeljnim principima demokratije, vladavini prava, slobodi, ekologiji, pa će tamo i potražiti svoje saveznike. Ovaj koruptivni deo zapada, našao je u Srbiji plodno tle, posadio ovu vlast, ali mislim da te plodove neće brati, da smo ih prozreli, možda kasno ali ipak na vreme da se spasemo.
Koliko je realna mogućnost da režim pribjegne institucionalnom ali i vaninstitucionalnom nasilju u cilju suzbijanja protesta? Ukoliko dođe do toga, kako će osviještena i probuđena Srbija odgovoriti?
Vučićev režim je već pokušao sa latentnim nasiljem, podstrekivanjem najprimitivnijih slojeva društva da se upuste u avanturu sukoba sa najboljim što Srbija ima, pa je ovaj bolji deo društva odneo pobedu. Zaletanje automobilima na studente i građane, srećom nije doveo do gubitka života, ali jeste do povređivanja, pri čemu moram da pohvalim reakciju tužilaštva koje je procesuiralo te izvršioce krivičnih dela najstrožim kvalifikacijama. Institucije su se probudile, ne sve i ne do kraja, ali otopljavanje je krenulo od baze ka vrhu. Za vrh će biti potrebna smena ova vlasti. Osvešćena i probuđena Srbija je odgovorila mirno i dostojanstveno, bez nasilja, niko nije prihvatio da se ponaša kao primitivni eksponenti vlasti, koje su žrtvovali, postigavši autogol, jer sada ne mogu da nađu ni tzv. botove da ih odvedu na miting u Sremsku Mitrovicu, za Sretenje.
Studenti uživaju podršku dijela advokatskog esnafa u zaštiti svojih prava, u odbrani od režimski montiranih procesa i u procesima koji se vode povodom činova nasilja nad studentima. Da li je ta podrška u ovom času dovoljna, odnosno da li je režim, nakon što je privatizovao pravosuđe, uspio da privatizuje i advokatsku branšu ili ona barem djelomično ipak izmiče režimskom zagrljaju?
Advokatura je nepodeljeno uz studente. Minoran broj advokata je protiv studentata i njihovih zahteva, taj mali broj advokata je interesno povezan za vlastima, zastupaju lično funkcionere, njima bliske firme, namešetene medijske predmete po već uhodanom scenariju, malo šaljivo nazvanom – uhapsi, slikaj se i pusti, gde se vrti ogroman novac, uz učešće u korupciji u okviru pravosudnog sistema. Ove pojave će se u budućnosti ispitati, nisam siguran koliko će dokaza opstati, koliko je vreme nagrzilo te dokaze i sam institut zastarelosti krivičnog gonjenja, ali sam siguran da će se na tome raditi. Na vanrednim skupštinama Advokatske komore Srbije je ogromna većina bila za obustavu rada, uz podršku studentskim zahtevima, prvi put jednoglasno, drugi put manje ali samo zbog dva predloga, postojala je varijanta sa manjim minimumom procesa rada od trideset dana, i petnaestodnevna obustava sa šire postavljenim minimumom procesa rada, a prva je dobila većinu. Dakle, nije bilo upitno da se ide u obustavu rada, samo su različita razmišljanja postojala u vezi sa trajanjem i varijacijom minimuma procesa rada. Što se tiče režimskog zagraljaja, njega je u advokaturi jako teško izvesti, jer se radi o profesiji koja počiva na temeljima zakonski utvrđene nezavisnosti i samostalnosti, kojoj su poverena javna ovlašćenja. Svaki pritisak odbijamo, ustavni položaj advokature je jasan, pa je veoma kompromitujuće za predsednika države koji je pravnik da dovodi u pitanje postojanje advokature na ovaj način, pretnjom da će se „advokati upisivati i brisati u nekom registru“, što je veliko nezananje. Plus, imamo veliku podršku kolega iz Crne Gore, BiH i Republike Srpske, naših bratskih advokatskih komora, kao i svih relevantnih međunarodnih advokatskih udruženja.
Da bi uspjeli u ostvarivanju svojih ciljeva, studentski protesti će u jednom času morati da se artikulišu u političku snagu sa parlamentarnim ambicijama. Da li opozicija u Srbiji ima kapacitet i snagu da učestvuje u tom procesu ili je sazrelo vrijeme za potpuno nove modele i paradigme u politici? I da li se u ovom času naziru obrisi tih novih političkih snaga koje bi trebalo da liječe Srbiju od nasljeđa Vučićeve epohe?
Ovde se mišljenja ne poklapaju između trenutne mejnstrim opozicije i studentskog pokreta, kao i njihovih profesora, ili čak i Proglasa kao relevantnog faktora. Postoje ideje da se prvo traži ispunjenje svih zahteva studenata, što je veoma teško, prosto nije realno očekivati da na koncu svega Vučić sam sebe uhapsi i odstupi sa dužnosti predsednika, a možda je malo manje neverovatna opcija da se formira prelazna vlada ili tehnička vlada, koja bi samo radila na priremi fer i demokratskih izbora. Poneko ima mišljenje da je pobeda moguća i na izborima koji bi se organizovali kao do sada, uz favorizovanje vladajuće Srpske napredne stranke i sve impotentnijeg satelita Socijalističke partije Srbije, a kakva bi bila uspešnost te izborne trke gde se svima osim režimskim strankama vežu noge i ruke i daje prednost od pedeset metara u trci na sto metara – procenite sami. Svakako se mora naći zajedničko rešenje, uz uvažavanje ideje interesa svih progresivnih snaga u Srbiji, koje će biti i međunarodno priznate. Ako smem da budem slobodan, smatram da u ovom trenutku takva jedinstvena kolona ili dve kolone (studenti i opozicija) ne bi smela da unapred daje odgovore na sva goruća pitanja naše stvarnosti. Ta bitka bi trebalo da se odigra u budućnosti, kada se stranke i pokreti budu takmičili u fer i demokretskoj izbornoj trci, gde će građani slobodno odabrati ideologiju, politiku i programe koji im budu ponuđeni, uz predočavanje svih mogućih opcija koje mogu da uslede kao posledica tih izbora. Tu mislim na pristupanje EU, NATO, odnos sa Kosovom, Rusijom, BRIKS-om, Kinom, bližim okruženjem i slično. Srbiji je trenutno potrebna sloboda, sloboda da slobodno odlučujemo.
Kako se studentski protesti u Srbiji mogu reflektovati na okolne zemlje, prevashodno na Bosnu i Hercegovinu i na Crnu Goru?
Talas „diktature studentarijata“ bi mogao da zahvati i okolne zemlje, pa i BiH i Crnu Goru. Ubeđen sam da i tamo mladi ljudi imaju progresivnije ideje od naše starije generacije, koja je dopustila da dugo bude vođena još starijom generacijom kojoj smo služili kao topovsko meso u eks jugoslovenskim ratnim sukobima. Nisam siguran da bi današnja politička elita uspela da ugura puške mladim Hvatima, Bošnjacima, Srbima, Albancima i drugima u ruke, oni u tim rukama imaju mobilne telefone, mislim da nema mesta za oružje. Oni gledaju u svet, žele uspeh, naravno brzo i lako, mnogi će se opeći u tim nadanjima, ali je bitno da ne žele da drugome oduzmu život, ni zbog teritorije, ni ideologije, ni bilo kog drugog lažnog razloga za gubitak života i odsustvo dijaloga. Danas kada se naše teritorije prazne odlascima u Evropu naše dece, a pune ratnim izbeglicama i ekonomskom emigracijom sa istoka, vidi se besmislenost borbe za među. Da je više škole, znanja, umešnosti u stvaranju, naše teritorije bi se punile bez odlaska pameti van granica naših država. Oprostite na maloj digresiji, nisam jugonostalgičar, ali nedostaje mi pamet koja je kod nas postojala osamdesetih godina prošlog veka, koju nam je neko ukrao, a nadam se da ovim novim generacijama to nije moguće učiniti, verujem u njih, u svim ovim zemljama okruženja.
