Пише: Желидраг Никчевић
(8. јун 1941. – 10. фебруар 2020)
Не каже се узалуд да управо међу лирским пјесницима треба потражити имена која омогућавају да разумијемо карактерне црте епохе – нешто од основне душевне, духовне и политичке ситуације нашег времена. Понекад су читави томови социолошких и психолошких анализа потпуно инфериорни у односу на готово махинално пјесничко проникнуће у атмосферу и суштинске особине савремености, у боју, укус и мирис стварног живота одређене људске заједнице.
Пјесништво Ранка Јововића изванредан је примјер управо такве дубинске лирске интуиције. У њему је Црна Гора по свему привилеговани објекат – тамни предмет поруге, чежње и носталгије. Другим ријечима, Јововић је велики мајстор политичког неореализма, непоткупљиви пописивач чије ће анексе на збиљу морати да узме у обзир сваки будући аналитичар.
Ако овом приликом оставимо по страни његову изузетну љубавну лирику и евоцирање крајње сугестивних пејзажа дјетињства и младости, чије лирске вибрације долазе из магловите и бајковите ризнице, брзо стижемо до априорне „јововићевске“ трагичке ноте која нас повезује са душевношћу и бићем српског народа. Као и увијек у нашој историји, као код наших понајбољих лиричара, и овдје су на заједничком послу и револт и покајање, и тамни призори националне драме у пуном обиму, и праштање, бескрајна њежност – и вјера у понајбоље што овај народ има: у душу и чисте ријечи племена.
Притом, Јововић је један од оних ријетких дијагностичара који нигдје себе не изузимају, него напротив – свједоче својим животом једнако као и својим стиховима. Он пише на равној нози са стварношћу, примајући и узвраћајући ударце, али не узмичући никада. Идеологизованом говору Јововић супротставља његово монструозно наличје, и ми чујемо непоткупљиви глас људског протеста, а социо-политичка збиља препуштена је властитој хипокризији. Јововићева пјесма коначно и неопозиво ослобађа пјесничку субјективност, бавећи се оним што је најинтимније и најкрхкије, без компромиса са малограђанском фантазијом и њој примјереним моделима изражавања.
Иако су многе Ранкове пјесме на први поглед записане узгредно, у магновењу, као помало неодговорне визије и мистификације, оне прецизно и љубоморно чувају јединствену енергију реализма. Ријеч је о брзопотезном демаскирању свакодневице, а у исти мах и о некој врсти искупитељске стратегије која уопште не скрива блискост са молитвом. Мало је код нас пјесника који су тако непосредно отворили пјесму за тзв. непоетско градиво, који су истовремено тако романтични, што значи узвишени и патетични, и тако сурово реалистични. Мало је српских пјесника који су свој идеалитет тако немилосрдно и плодотворно изложили свом реалитету, као што је то учинио Ранко Јововић.
Зато се иза његових жестоких строфа јасно назире огромна љубав према скоро окупираном, скоро изгубљеном завичају. И огромна туга. И вјечна оданост сну о некој друкчијој земљи, топлијој, мирнијој, људскијој… Ранко је такву Црну Гору носио у себи од рођења, у сваком свом даху, у крвотоку, и зато је његов очај био неустрашив. Зато је могуће да из данашње политичке агоније настану неке од најзаноснијих фантазија српске лирике.
Притом, да се не заборави: овај човјек је био прилично усамљен; много је више оних који се не усуђују да именују оно што им се дешава пред очима, као да су хипнотисани. Овај човјек, међутим, свједочио је да нас није баш сасвим напустила храброст говорења истине. Слава му.
Извор: Фејсбук
