Пише: Слободан Шоја
Концем прошле године у Сарајеву је одржана конференција невладиног сектора о односима између Босне и Херцеговине и Црне Горе. Овакве конференције доста су честе а ријетко добре. Једностране и тенденциозне, оне се углавном претварају у лажну апологију себе и заједничку осуду трећег, што је заправо и циљ ”конференисања”. Волимо ми прећуткивати властите гријехе, а о туђим говорити са задовољством.
Обично се у заједничком саопштењу каже како ”клеронационализам и фашизам на овим просторима и територијалне претензије оличене у ‘српском свијету’ једна је од кључних препрека за напредак наших друштава ка Европској Унији и НАТО интеграцијама.”
Наведена реченица која се може чути или прочитати скоро свакодневно у Црној Гори и БиХ изродила је ову колумну. Не зато што је, за оне који знају логички мислити, бесмислена, већ што је свједочанство једног морбидног постјугославенског феномена: намјерног колективног пребацивања одговорности за властите интерне неуспјехе на други етнички колективитет који с тим нема никакве везе.
Српски национализам јест опасан за развој међунационалних и добросусједских односа, али да буде опасан за унутарње реформе и ”европски пут” друге земље је заиста трагикомично. Изгледа да у масама то нажалост пролази и отуд толика мржња.
Извјештачена производња сталног неповјерења у првог сусједа или оног с којим дијелиш хљеб и судбину, као и ширење мржње према њему је једна од најопаснијих појава на простору Балкана у посљедње три деценије. Она скоро неповратно трује односе међу народима и државама.
Оно што отежава нестанак мржње са ових простора је чињеница да је она прворазредно средство за опстанак власти. Опстанак мржње је постао гарант опстанка власти.
Скривачи властитих гријеха користе великосрпску опасност као средство масовне хипнозе људи. А да испадну учени и убједљиви редовно се позивају на Начертаније из 1844. године као извориште великосрпства, квалификујући Илију Гарашанина као родоначелника Велике Србије.
Нема ко се није несвјесно или свјесно упецао у ову неистину, од кујунџија до чланова академија. О Начертанију највише говоре и највише медијског простора добијају они који не знају природу тог текста или они који знају а праве се да не знају. Први су незналице, а други хуље. И једни и други су опасни јер болесно истрајавају у обмани и лажи. Па да пробамо и ми који нисмо ни незналице ни хуље нешто проговорити!
Догађаје и процесе треба увијек посматрати очима оног доба. Уочи средине 19. стољећа руски утицај у Цариграду је био на врхунцу, а Енглеска и Француска су настојале ојачати своју позицију на Балкану и истовремено ослабити руску и аустријску превласт.
У ту сврху Париз и Лондон су по Османском царству расули пољске, чешке и словачке емигранте који су постали славенски агенти укључени у британско-француску службу.
Центар и извориште нових политичких планова великих сила тог доба био је у Србији, јер другдје то није било могуће. Осим што је била бројчано најјача, Србија се грчевито борила за аутономију и независност, док су други скоро равнодушно чамовали под страном управом.
Британски дипломат Давид Уркухарт посјетио је 1833. године кнеза Милоша Обреновића и разабрао да Милош зазире од Руса, да не жели руски протекторат и да зато тражи помоћ Велике Британије и Француске. Лондон је одмах послао свим агентима инструкције како да дјелују.
Крајем децембра 1842. године пољски агент, кнез Адам Цзарторyски, послао је министру унутрашњих послова Србије, Илији Гарашанину, текст на француском ”Савјети шта би требала урадити Србија”, нарочито на плану спољне политике.
Потом је исте савјете обрадио и дорадио чешки агент Франтишек Зак крајем фебруара 1844. године. Тако је настао тзв. Заков план под називом ”Славенска политика Сербие”. Подразумијева се да су Лондон и Париз дали сагласност за текстове и дозволу да се пошаљу коме треба.
На основу ова два текста (прије свега Заковог који је дужи и конкретнији) Гарашанин крајем 1844. довршава Начертаније. Тачније преводи јер је 84,4% изворног Заковог текста дослован пријевод са старославенског на српски језик!
Зато је исправније казати да аутор Начертанија не може бити онај ко је написао 15,6 % текста већ онај ко је написао много више, а то је Франтишек Зак! Или још прецизније Лондон и Париз!
Историјски смисао и raison d’être Начертанија није неприродно ширење Србије већ потискивање руског утицаја са Балкана и уједињење неслободних јужнославенских поданика Хабзбуршког и Османског царства са Србијом под патронатом Енглеске и Француске.
Научно није тешко доказати да су за примјену и реализацију Начертанија више навијали Хрвати него Срби којима је Начертаније било од првог дана страно. Прво зато што га Гарашанин није ни писао, а друго зато што је средином 19. стољећа Србији приоритет била борба за властиту слободу коју ће добити тек 1878. године.
И прије Начертанија чланови Илирског покрета стално су долазили у Београд. Веома је занимљиво изучавати путовања Људевита Гаја у Србију, али је још важније дубоко се замислити над хрватско-српским везама и односима тог доба.
Односи су били искрени, срдачни и солидарни, стопут бољи него што су данас. Нико се тада није плашио Гарашанинове ”агресивности” и ”великосрпства”. Пројугославенски Хрвати су били већи великосрби од Гарашанина!
У једном писму из септембра 1843. године Иван Фрањо Јукић пише да Људевит Гај не жели ”илирско краљевство, него управо србско царство у фамилији Карађорђевој и на то је цијелно његово тежење управљено.”
На путовању у Србију 1846. године Гај тражи ”успостављање новог Душановог царства”, са Београдом као пријестолницом, у које би ушли ”Хрвати, Далматинци и остали”. О Босни се не води много рачуна јер за носиоце Илирског покрета Хрватска се протеже до Дрине.
У марту 1867. године Гарашанин је написао ”Програм југословенске политике” и упутио га Јосипу Јурaју Штросмајеру. Идеје које се налазе у том тексту осликавају истинског Гарашанина, али он се у јавности и даље приказује као захуктали великосрбин жељан туђе земље.
А Гарашанин је у више наврата јасно формулисао мисао да је историјски циљ српске националне политике заједничка држава са Хрватима, наглашавајући да ”између Београда и Загреба мора бити вјечито споразумљење” те да ”ако Срби и Хрвати не буду у совршеном согласју радили, ниједан од њи посебно учинити ништа неће.”
Укратко, Илију Гарашанина треба прије свега памтити као човјека јужнославенске сарадње и пријатељства, а Начертаније треба упамтити као француско-британски документ конципиран без знања Србије.
Британци и Французи били су такође иницијатори тајног уговора са Италијом, потписаног у априлу 1915. године, а у којем се поново предвиђају промјене балканских граница без знања Балканаца.
Текст је предвиђао да Италија добије значајне територијалне уступке на Јадрану и Медитерану, у замјену за улазак у рат на страни Енглеске и Француске. Између осталог Италија би добила Истру, неке отоке и дио Далмације.
Пошто су Краљевине Србија и Црна Гора већ ратовале на истој страни, уговором је, без њиховог знања, предвиђено да добију остатак далматинске обале са отоцима. У случају да се двије краљевине споје, тајним уговором је било предвиђено да заједнички добију аустроугарске територије Босне и Херцеговине, Срема, Бачке, Славоније и Западног Баната.
Ни Србија ни Црна Гора нису присуствовале потписивању уговора, али су Француска и Енглеска обавијестиле Србију 4. августа 1915. године какво изненадно и велико територијално проширење је чека.
Тако да и за овај уговор ваља запамтити да је постигнут без знања и учешћа Србије и под британско-француским покровитељством.
Границе из Лондона одговарају ономе што је некад папагајски понављало оно зло од Шешеља. Многи су у тим његовим ријечима проналазили наставак политике Илије Гарашанина. А заправо је то наставак британске политике.
Начертаније је један од безразложно најцитиранијих докумената на Балкану, са двије различите судбине. Прво, унутар Србије гдје је остао мртво слово на папиру, у старту бачен у неку фијоку и брзо заборављен.
Нико се није позивао на Начертаније, ни јавно ни тајно, на сједницама владе или скупштине Србије се не помиње, а није се помињало ни у научној литератури. Пронађено је 1906. године као архивски куриозитет и увозни европски производ којем је одавно истекао рок употребе.
Сасвим другу судбину документ је доживио изван Србије. Умијешала се политика па се о Начертанију и Гарашанину говори тенденциозно и лажно. А Илија Гарашанин је био највећи Југославен од свих српских политичара тог доба, човјек према којему је учињен један од највећих гријехова у новијој историји Балкана.
У међуратном раздобљу, кад је Начертаније било одавно заборављено, у вријеме расправа о одговорности за рат (Kriegsschuldfrage) у Њемачкој, Начертаније се преводи на захтјев Рајстага и објављује 1930. године. Напросто, требало је што више умањити одговорност Њемачке и што више пребацити је на Србију.
Напади на невиног Гарашанина учестали су нарочито у вријеме распадања Југославије. Појавиле су се монографије на нашем и на страним језицима које су исходиште великосрпства и кривице за рат увијек налазиле у Начертанију.
Начертаније је доведено на оптуженичку клупу Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Нарочито се о њему расправљало током суђења Слободану Милошевићу.
Стјепан Месић је на свједочењу у Хагу у случају Докмановић 20. марта 1998. казао како српска армија ”преузима територију коју су Гарашанин и Меморандум САНУ захтијевали.”
Слободан Шоја: Невидљива и небитна Хрватска тренира строгоћу
Међутим, један од свједока на суђењу, историчар Чедомир Попов, очигледно је професорски појаснио суштину Начертанија па је Тужилаштво одустало од оптужби да се српски национализам може повезати с Начертанијем.
О Начертанију се не престаје причати послије мира који је избио 1995. године. Има, нажалост, много моралног шљама који жели припремити нови рат па је веома важно што више оцрнити будућег непријатеља, било ко он био.
Овим текстом наравно не намјеравам бранити српски национализам који је крив за много тога. Постоје снажни разлози зашто му историја мора судити, али повезивати с Начертанијем је бесмислено и штетно.
Подразумијева се да је српски национализам, као и сви остали, антицивилизацијски те потенцијално разарајући и опасан. Тај национализам наноси зло другима и себи.
Агресивни национализам је попут вулкана који се с времена на вријеме пробуди и онда неконтролисано бљује ужарене крхотине које спаљују све што је вриједно, почевши прије свега од тла на којем се пробудио.
Треба наравно све урадити да се националистички вулкан поново не пробуди. Постоји за то много начина, а нарочито један: добро вођење државе чија власт би требала спутавати а не распаљивати национализам.
У времену мировања тог вулкана, а ушли смо у трећу деценију откад је угашен, грађани свих бивших југославенских република требали би коначно научити да одговорност за парализу и пљачку државе и урушавање друштва треба тражити код сопствених власти а не код Илије Гарашанина.
Све док будемо имали конфорну ситуацију да кривимо друге због наших гријеха и док будемо имали масе које у то вјерују, одржаваће се овај систем у којем је напредак немогућ, а мржња осигурана.
Извор: Аутограф
